Драган Симовић: Дивотан сан о дивотној Србији


Лирски записи

 P1200813

01

Србија је слика и прилика свих нас Срба.

Не само у овоме нараштају, већ кроз многе нараштаје, кроз многа поколења.

Какве су нам мисли бивале, каква осећања, какве речи, каква дела, таква нам је и данашња Србија.

Истина је, сушта, да смо ми вазда и увек имали доста  непријатеља, доста душмана, али је, ипак, највећа одговорност на нама.

Да смо били јединствени и сложни, да смо бивали освешћени и самосвесни, верујем и знам, да нам нико ништа не би могао.

Били бисмо јачи од света.

Зашто смо дозволили да наши непријатељи, да наши душмани, буду моћнији и снажнији од нас?

Зашто смо дозволили, да наши највећи душмани и злотвори уређују и воде нашу државу?

Зашто смо изабрали пут самопонижења и самопоништења?

Зашто?!

 

02

Још од двадесет и прве године – када сам боравио и радио у Немачкој, негде према Северном леденом мору – имам један дивотан сан; дивотан сан у којему је моја Србија снажна и моћна; Србија – земља у којој живе освешћени и радосни, храбри и неустрашиви Срби; земља у којој се достојанствено живи, ради и ствара; земља коју сви у свету поштују, и којој се сви на свету диве.

И даље сневам тај сан о таквој Србији, и сневаћу га, зацело, све докле год будем боравио у овоме свету.

И, верујем и знам, да ће тај мој сан, којега сам васцелог живота сневао, у неком времену долазећем, за моју децу и децу моје деце, бити стварност сушта.

Зашто верујем да ће тај мој сан једном бити стварност?

Зашто што знам, да се сви наши снови остварују.

По божанском, по космичком закону, сви наши снови, пре или доцније, постају стварност.

То је Закон – галактички, космички Закон!

 

03

И ово сам још давно видео.

Сваки је расни, сваки самосвесни и самобитни Србин,  сироче у Србији.

Што је вреднији, што је паметнији и мудрији, све му теже бива.

Таква Србија мора да нестане.

Једна будућа Србија, мора бити онаквом каквом је ја видим у сновима својим,

Заиста, мора бити таквом!

 

04

Још сам пре три месеца (када сам напунио шездесет и пет година овоземаљског живота, а са тридесет и девет година уметничког радног стажа), поднео захтев (са свим потребитим папирима) за пензију.

Никаквог одговора нема ни до дана-дањег.

Један мој врли пријатељ, Владан Пантелић, у шали рече, да ми, ако читају моје лирске записе, вероватно, неће ни дати пензију!

Ја, ипак, верујем да ће дати, да морају дати!

 

05

Борим се, чекајући пензију, али све теже бива.

По оној народној: најмрачније је и најхладније пред свитање.

Знам, верујем и знам, да је и вама тешко; тешко је свим самосвојним и самобитним Србима и Србкињама у овоме свету варки, привида и опсена.

Надам се, надам се и предосећам, да ћу, захваљујући племенитим Србима и Србкињама, скупити новац за свагдање трошкове и рачуне.

Морам да верујем, да ћу са двадесет тисућа динара радосно дочекати прву пензију.

Они који су у прилици, који могу и желе, да ми припомогну, нека се јаве на број мобилног телефона (064 471 70 83), да им кажем кућну адресу, јер је такав вид доставе, за мене, најпоузданији.

Благодарим свима вама, јер сви сте ви, на овај или онај начин, мене припомагали и спасавали свих минулих година.

Нека сте благословени сви ви, па и ја с вама!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s