СОЛУНЦИ АНТОНИЈА ЂУРИЋА И ЦИСАНЕ МУРУСИДЗЕ


Пише: Миша Матић

solunci_2
На 73. године од немачког бомбардовања Београда, 6. Априла 2014. Бањалучани су имали прилику да премијерно чују шта су говорили они који су пре нешто мање од једног века од Аустро-угарске ослободили све Србе, а уз њих и остале поданике и сужње Беча Јужнословенског порекла. Драма Антонија Ђурића „Солунци говоре“ у режији Цисане Мурусидзе по други пут је постављена на сцену Националног театра у продукцији две Академије уметности – једне из Београда, друге из Бањалуке. Стогодишњица Првог светског рата вратила је на сцену дело које је пре више од тридесет година приказало српску заставу без петокраке, свештенство и српског краља приказало у светлу које суштински обасјава српски народ, а српске сељке-војнике, чије су груди красиле Карађорђеве звезде са мачевима, поставило на пиједестал наших националних вредности. Док Цисана Мурусидзе није добила задатак да режира Ђурићеве „Солунце“ драма је поверена једном младом редитељу који се поспрдно односио са јунацима – сељацима главним актерима „Солунаца“. Данас је он један од водећих уметника у мантији, као што је један од најгласнијих противника књиге Антонија Ђурића по којој је играна представа „Солунци говоре“ данас први заштитник лика и дела ђенера Драже Михаиловића. Срећом текст „Солунаца“ је стигао до грузинке Цисане Мурусидзе, представа је извођена 386 пsoluncima-nova-odlicja-1ута, посматрали су је у то време још живи солунци са ордењем на грудима, у публици су била и два српска патријарха… груди Антонија Ђурића и Цисане Мурусидзе украшене су орденима Светог Саве. Дело које су створили пркосећи разним комитетлијама и њиховим полтронима заслужило је да буде одликовано од тада јединог институционалног чувара српства – Српске Православне Цркве. Данас је то дело поново пред публиком, на позорници су студенти српских академија, млади, управо у годинама у којима су били Солунци који исповедају своју витешку судбину. Данас није проблем афирмативно приказати српског краља, српске војсковође и српске сељаке – војнике. Нема их више, сем у литератури. Данас није проблем исповедати православну веру, више се не записује ко је био у цркви, већ ти исти бележници сад бележе изостанке…. али је храброст рећи да смо настављачи дела оних српских сељака и јунака који поразише један део данашње уједињене Европе и да смо и даље непријатни сведоци издаје другог дела те исте Европе. У суботу 26. априла 2014. на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду, седморо студената из Бањалуке и Београда показаће нам какви треба да будемо.
Антоније Ђурић:
„Солунци говоре“
Режија: Цисана Мурусидзе
Уметнички сарадник редитеља: Бранка Зорић Васовић
Сценограф: Драган Стојков
Костимограф: Драгана Пурковић Мацан
Сценски покрет: Рената Агостини
Фрула: Бора Дугић
Труба: Борислав Величковић
Улоге:
Солунци:
Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез ( Академија умјетности у Бања Луци )
Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић ( Академија уметности у Београду )
Заповест мајора Гавриловића и Плаву гробницу казује: Васа Пантелић
Регент Александар: Иван Босиљчић
Краљ Никола: Миодраг Радовановић Мргуд
Арчибалд Рајс: Танасије Узуновић
Црквено појање: Оливер Њего / Вукашин Савић
Извршни продуцент: Лука Кецман, декан Академије умјетности
Продуцент: Душан Ђоковић, председник Академије уметности

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s