Поплава однела оца нације на крај дневника


Пише: Миша Матић

Jесте ли ми род, сирочићи мали?Vernik-1-Vreme-zla-Dobrica-Cosic_slika_O_2410587
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?…
Ђура Јакшић: На липару

Остадосмо сирочићи. Национални. Оде нам отац нације Богу на истину. Јавише у Дневнику. Дневник је почео у 19.30. Као и обично. Обично траје пола сата, али вест о смрти оца нације објављена је тек у 20.11. – крива је поплава. Иста судбина задесила је Иву Андрића. Умро је у време нацоналне жалости за Вељком Влаховићем. Вест о смрти нобеловца није објављена у Дневнику у 19.30, а Политика је доноси на 6. страни. Држали су неколико дана Андрића у хладњачи, да би му одали почаст, још увек уплакани за Вељком Влаховићем, човком који је 68. превео студенте преко воде за рачун Броза, чим су прешли Саву и стигли у стари део Београда. Иако су у то доба многи сматрали смрт Вељка Влаховића трагедијом националног карактера, не може се та смрт поредити са данашњим полплавама као ни отац нације са нобеловцем Андрићем. Андрић је био образован човек, дипломата… и ако ништа друго читао књиге од детињства. Отац нације је почео да чита тек у четвртој деценији живота. Говорио је често: „Ја никад нисам ништа прочитао, јер се у мојој пољопривредној школи није изучавала литература.“ Народ каже: матор коњ се не преже. Писац који није читао постао је најчитанији писац, председник државе, академик, а остао калемар. Калемар, а академик – невероватно. Или како Ћосић сам написа: Сељанка, а курва – невероватно! Калемар, сељанка, академик, курва, све то дође на исто кад наиђе поплава. Ова поплава у којој је страдао већи део Србије, кажу да се дешава једном у 1000 година. Извесно је да ће трајати још кратко време, њене материјалне последеце ће се за извесно време надокнадити, а број жртава је за сада званично двоVreme-zla-1-i-2-Dobrica-Cosic_slika_O_2195002цифрен и неће се надокнадити. Непогода, на чијим је крилима Добрица Ћосић постао академик од калемара , а од политкомесара отац нације, захваљући управо Ћосићу, траје и дан данас. Фабриковани национализам и лажно дисидентство Добрице Ћосића исфабриковало је у Србији појаву коју је он назвао „православни атеиста“! Његова дела, штампана су у милионским тиражима. Уводећи их у обавезну лектиру фабриковани су нови православни атеисти, који нису смели да читају дела Јована Дучића, Милоша Црњанског, Светислава Стефановића, Григорија Божовића…па је за њих, мало начитаније од самог Добрице Ћосића, Добрица Ћосић постао највећи живи српски писац. Остали су побијени, забрањени или непопуларни, па су издавани милицији и народу у малом тиражу. Ћосић се често јавно хвалио да је он једини писац који остаје на слободи, а чије читаоце хапсе. Народ каже: оно на шта се ватају муве. И још се ватају. Она поплава која је изнела калемара за академика, за разлику од ове временске непогоде, још увек нема известан крај. Њен утицај је за нацију много погубнији и штетнији од ове која је начинала материјалну штету која се може израчунати и жртве које се могу побројати. Штета непогоде Добрице Ћосића је немерљива, а жртве његове револуције и књигописања су ненабројане. Извештај о сахрани оца нације приказан је у Дневнику после скоро једно сата од дневниковог почетка. Поплави се у премештању оца нације у овај тајминг придружила евробугарка која обећава Србији паре да подмири штету од природне непогоде, уз присуство српског премијера.

Dobrica-Cosic-5-670x446

Сахрана Добрице Ћосића ( фото: telegraf.rs )

Присуство председника Србије и првог подпредседника српске владе на сахрани оца нације говоре да штета настала деловањем оца нације неће задуго престати. Име су му исписали на крсту, а опело је вршио православни владика. Као да није чуо један од његових последњих интервјуа: „И када сам био и бољшевик и стаљиниста, нисам имао религиозне погледе.“ Сахрањен је на београдском Новом гробљу. Није се угледао на свог најбољег пријатеља Милована Ђиласа, да васкрс мртвих чека у свом родном селу за кога је и судбинки и литерарно био везан. Одузео је Великој Дренови назив српске Јасне пољане у коју би ходочастили носталгичари времена зла, а одлазак у вечност у организацији државе заменио је приватним присуством државног руководства. Без говора на гробљу. У поменутом Дневнику с почетка приче, некролог је одржао задушна баба – четнички син, који цитира комунистичког зликовца. Још једна лажна слика за крај.
У Београду 22. мај 2014.

Advertisements

One comment

  1. Pra Milan od Lu\ice

    Морала је да се подигне онолика вода, да избаци ђубре на површину и однесе га. Браво, Матићу! После Ђида, отишао је и Геџа, али је остала Ђидогеџованија и њен законити прагматијашки заступник – Задушна Баба.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s