Жељко Ињац: Нови поглавар Украјинске Цркве – Рус или Украјинац?


182868.b

Украјинска Православна Црква Московског Патријархата (УПЦ МП) којој припада навећи број верника (око 35 милиона), уједно и једина регуларна (канонски призната од свих осталих помесних православних цркава) православна црква у Украјини 13. августа бираће новог поглавара.

Блаженопочивши митрополит кијевски и све Украјине Владимир сахрањен је у Кијево-печерској лаври уз присуство многих православних клирика и верног народа упркос нестабилности, ратним дешавањима и наравно неизбежне евромајданске власти на челу са Порошенком.

Сахрани није присуствовао патријарх Московски Кирил под чијим патријархатом се налази Украјинска Православна Црква. Такође патријарх Кирил није присуствовао ни обележавању крштења Русије које се одржало у Кијеву ове године. Разлози су наравно евромајдански преврат и национализам који је преплавио Украјину. Патријарх Кирил уместо присуства послао је телеграм саучешћа поводом смрти Митрополита Владимира местобљуститељу (заменику) Митрополиту черновичко-буковинском Онуфрију.

Иако под Московским патријархатом УПЦ МП је готово препуштена сама себи у узаврелим дешавањима евромајдана и потом грађанског рата на истоку Украјине. Тако ће и одлучивање о будућем поглавару УПЦ МП бити без значајнијег утицаја Московске Патријаршије.

Избор поглавара који ће ускоро бити одржан даје повода многим спекулацијама и предвиђањима. Најчешћа предвиђања која пак нису без основа су по прилично песимистична.

Руски десничари предвиђају да ће под утицајем Стејт Департмента (без кога се више ништа не дешава у Украјини) на чело УПЦ МП бити постављен клирик који ће у ближој или даљој будућности отцепити ову Митрополију од руске Цркве и присајединити је оним другим двема мањим украјинским црквама, које су расколничке и националистичке, да би потом тако целокупно украјинско православље било предано цариградској патријаршији на управу што у преводу значи под контролу НАТО-а. Чиме би „Православнаја Рус“ односно идеја „Трећег Рима“ практично била угашена.

Руски „другорусијанци“ готово исто предвиђање имају с тим што за разлику од десничара по њима ово представља прогрес и позитиван исход, такође руски „дргосрбијанци“ наглашавају да ко год буде био изабран за поглавара мораће да буде лојалан новим евромајданским властима те ће се на тај начин у догледно време раскинути све везе са московском патријаршијом. Ова теза није без основа ако се зна да је у УПЦ јака „украјинска струја“ те да она има безрезервну подршку политичара из Кијева.

 

Предвиђања наших „верских аналитичара“ се такође поклапају са горе поменутим предвиђањима, при чему се у српском маниру наглашава значај украјинских олигарха у свим важнијим дешавањима и њихове спреге са појединим епископима.

У свим тим предвиђањима занемарује се једна обична историјска чињеница: Руско православље је опстало упркос најгорим прогонима икад забележеним у историји а управо украјински простори су били највише кроз историју изложени освајањима, прозелитизму и наметању туђинских утицаја.

Премијер директорија украјинске народне (бољшевичке) републике Владимир Чеховски је писао у своје време (1918): „ …није било неслагања како да се реши црквено питање у Украјини. Сви су се сложили да је неопходно издејствовати аутокефалност Цркве. Међутим…сабор епископа Украјине категорично се успротивио аутокефалности Украјинске Православне Цркве исказујући своју верност новоизабраном патријарху целе Русије. Имајући ово у виду, влада је решила да уведе аутокефалију државним законом. Но православни епископи Украјине су игнорисали државни акт о аутокефалности“. Затим се бољшевици окрећу унијатима који су већ одвојени од Москве да би макар фиктивно имали какву такву аутокефалну украјинску цркву.

Овај пример из прошлости данас је битан с обзиром да се украјински националисти позивају на законе који би им омогућили уплитање у унутрашње ствари Православне Цркве, попут одбијања да прихвате новоизабраног митрополита ако није по њиховој вољи, дакле нешто слично оном што су покушали бољшевици.

Да су ствари већ готове и да Стејт Департмент заиста има контролу над Православљем у Украјини не би Десни Сектор покушавао у више наврата да заузме Кијево-печерску лавру. Сем тога напади на православно свештенство, упади у храмове током богослужења, малтретирање, шиканирање, и физичко злостављање свештеника и верног народа УПЦ МП као и покушаји отимања манастира, гранатирање цркава и других црквених објеката по истоку Украјине говоре у прилог томе да је православље још увек она сфера над којом запад нема контролу.

Митрополит Онуфрије, човек који је био међу 14 кандидата за руског патријарха, који је одбио 1992. године да потпише обраћање архијерејског сабора УПЦ Његовој Светости Патријарху Алексију II о давању аутокефалности Цркви у Украјини, после чега је санкционисан од стране митрополита Филарета ( Денисенка, потоњег анатемисаног расколника) затим рехабилитован и произведен у чин архиепископа од стране Синода, је пре неколико дана апеловао на државне власти да се са свим овим прогонима православних престане и изгледи су да ће управо он бити будући митрополит Кијева и све Украјине.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s