Драган Симовић: Вечерње тиховање


Лирски записи


20150531_154601(Песник Вилењак под липом свом у цвату.)

Вечерас сам, седећи у врту под разгранатом крошњом ораха, испраћао Сунце све до самог заласка иза пурпурног обзорја.

Од детета сам, гле! волео да у вечерњи сутон седим наспрам залазећег Сунца, те да га поздрављам и испраћам док полако тоне,чили и гасне тамо негде у даљинама и дубинама руменог и љубичастог сутона.

Седео сам у врту подно ораха запљуснут неком тајинственом и неизмерном љубави, што навире из божанског језгра светлости, према свакој души, према свим бићима, према свеколикој творевини Божјој.

Све ми, у томе трену тиховања, бејаше драго и мило, и са свиме сам осећао и саосећао, у свему сам налазио и препознавао себе.

Има тренутака кад, изненада и незнано како, упаднемо у космички и божански праводеан љубави, и кад у својим мислима, сновима и визијама станемо да грлимо и љубимо сва бића, све душе, сва суштаства, без сврхе и смисла, а, ипак, са неким вишим смислом и са неком непојмљивом, недокучивом и неразјашњивом сврхом.

Тада, у дубинама свог унутарњег бића, осећам неко праисконо мистично блаженство које се ни са чим у свету поредити не може.

20150531_154815

(Песник Вилењак под липом свом у цвату.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s