КРАЈИНА

Ископаше ти срце предивна Лико,

У цик зоре једне на каменом кршу,

Знајући да тада то не жели да види „ико“,

Хрватски син ти је камом искасапио душу…

 

Али дирнути руком крвавом он све је смео,

И нејач да нам затре, остави огњишта наша пуста,

Светиње да нам сатре, и уништи Крајишки народ цео,

Зато што иза њега беху, из Куће Беле, лажљива и подла уста…

 

И сад док у туђини живим негде, у беди и на рубу,

У прњама изношеним старим, некад раскошном оделу,

Сетим се често вароши своје, где први пут сретох своју Љубу,

И из даљине, у сновима замишљам тебе, поново Србску и целу…

 

И очи моје сада су звезде угашене, које

Понекад свету овом суровом покажу сву горчину своју,

Али човека овде више нема ко би разумео трагедију Твоју,

Братство и Вера предака наших овде готово више и не постоје…

 

Тако на мене понекад, кад ме обузму чемер, јад и вино,

На туђинској, и мемљивој некој, подстанарској плочи,

Засијају оданде, из даљине туђинске и преке, тужна Крајино,

Твоје, од руке усташке по други пут, ископане очи…

„Препевао“ Симониду М. Ракића- Миодраг Новаковић