Драган Симовић: ПЕСМА БЕЛОМ СРБСТВУ


20150531_154820

Једино Бели Срби

имају високу Самосвест.

Самосвест и Памћење!

Сви други Срби,

можда, и нису Срби.

Нису Срби,

јер не говоре србски,

 не пишу србски,

не мисле србски,

не осећају србски,

не живе србски.

Међу стотинама и тисућама лажних Срба,

одмах ће се препознати:

расни Бели Србин и расна Бела Србкиња.

Препознаће се по господству,

отмености и узвишености;

 препознаће се по Дивоти и Мудрости;

препознаће се по високој Свести и Самосвести.

Препознаће се, гле, по нечем Божанском,

што се ни описати не може!

One comment

  1. dragansimovic

    Култ ватре у традиционалној култури Срба

    Паралелно са практичном функцијом ватре као природног феномена, постоји и један ирационални, метафизички корен поштовања ватре као светиње, одн. симбола који у себи обједињује позитиван и негативан принцип. Отуда и амбивалентан однос према овом феномену јер, захваљујући својој мистичној природи, ватра ствара живот и разара га.

    У својој позитивној улози, ватра се јавља као божанско оруђе (небеска ватра), a у негативној као инструмент самог ђавола (ватра из пакла). На демонску природу ватре указује и древно веровање, како износи М. Елиаде, да ватра настаје у полном органу вештице.
    Можемо да кажемо да је широка распрострањеност обреда везаних за ватру и њихова заступљеност код многих народа, у директној вези са значајем који се придаје њеним чудотворним моћима: стваралачкој – соларној, преображалачкој и апотропејско-лустративној која се заснива на идеји да ватра одбија зле силе и уништава их.

    У нашем језику употребљавају се термини „ватра“ и „огањ“ за исти појам. Реч „ватра“ је веома стара и заступљена је у многим словенским, карпатским, балканским и индоевропским језицима у значењу пламен, огњиште, варница итд. Сматра се да је преузета из древног иранског језика и да потиче од речи атар, у значењу: пламен, ватра. Реч „огањ“ је свеславенска и прасловенска и потиче од старе индијске речи агни (Агни је староиндијско божанство ватре).

    Посебан значај наш народ придавао је „живој ватри“ која се најчешће „вадила“ трењем два дрвета, на традиционалан начин, јер је једино таква ватра могла да буде света и чиста и само се она могла употребљавати у обредима. Најчешће су је користили за заштиту заједнице и њених добара од злих утицаја и за лечење болести.

    Паганско порекло обреда с ватром доказано је на примеру бројних ритуалних активности које су истовремено усмерене ка умилостивљавању и уништавању различитих бића из природе, духова и душа активних у одређено доба године. Анимистичка веровања у нашим народним обичајима преплићу се са хришћанским елементима. Разлог за ово треба тражити у чињеници да хришћански утицаји нису били довољно снажни да би битно изменили веровања из старине, те је пронађено идеално решење у симбиози хришћанског и паганског. По овоме је народна религија Срба специфична.

    Тако обичаји везани за календарске празнике посвећене истакнутим личностима из хришћанског култа обилују бројним елементима чије порекло можемо тражити у предхришћанском времену.

    Светковање крсне славе, крсног имена, празника посвећеног свецу патрону који се прославља у кругу породице, не може се замислити без одговарајућих славских реквизита у које се убрајају: свећа, колач, славско жито (кољиво), тамјан, уље и вино. Али, како је то приметио М. Милићевић, „без крсне свеће крсно име се не може славити“. Веселин Чајкановић сматра да је ово празник предака уопште, док у лику патрона породице препознаје врховног националног Бога.

    Будући да обреди с ватром прате природни ток времена који се поклапа са кретањем сунца (зимски и летњи солстициј) и граничне периоде на прелазу из оскудице у обиље (зимске ватре, покладне и пролећне), природном току времена повиноваћу се и ја у даљем излагању.

    Рекла бих нешто више о божићном циклусу обичаја са ватром.

    Паљење ватре о божићном циклусу представљало је не само почетак нове године, него и новог циклуса аграрних радова.
    Зимско полугође је време светковања два најзначајнија празника који заузимају централно место у нашем народном календару, Бадњег дана и Божића. Иако су посвећени Христовом рођењу, божићни празници очували су своје „паганско“ обележје. Бадњедански и божићни обичаји чинили су целину, због чега је у народу постојала изрека за две повезане ствари да су као Бадњи дан и Божић.
    Наш народ је изразито поштовао домаћу ватру сматрајући да она поседује супранормалну моћ. По закону додира, ова моћ се преносила на бића и предмете који су долазили у додир са њом. Сходно овоме, значајну улогу у домаћем култу имало је огњиште као једна од највећих домаћих светиња.

    Огњишту и веригама над огњиштем приносили су жртве. Ово се може уочити приликом налагања бадњака, светог дрвета које су на огњишту спаљивали.

    Иако је обичај бадњака био карактеристичан за последњи дан божићног поста, негде су га практиковали неколико дана раније. У Лесковачкој Морави верују да на Св. Игњата (20.XII/2.I) почиње Нова година, те су на тај дан положајници походили домове честитајући. Као и на Божић, положајник је џарао храстовом гранчицом по ватри на огњишту желећи плодност, а домаћица га је посипала пшеницом. У обреду са огњиштем учествовали су сви укућани. Свако чељаде узимало је по једну гранчицу и махало њоме изнад огњишта – за здравље, напредак у стоци и добар род усева.

    По неписаном правилу, у бадњаке се одлазило на Бадњи дан изјутра, пре изласка сунца, мада је било и изузетака. Тако су у Поповом пољу бадњаци на Туциндан, дан уочи бадњег дана, сечени и доношени кућама. Бадњак је секао старешина породице, а ако је он био спречен, то је чинио неко од одраслих мушкараца или најстарији син. Бадњак се секао у рукавицама да година не буде гола. Сваки поступак имао је посебно значење. Негде су настојали да се бадњак не заруби сечењем, већ да се скрши и тако добије „браду“.
    За бадњак се бирало посебно дрво. Најчешће је то био храст или цер, дрво посвећено богу громовнику. Негде су за бадњак узимали букву. У Неготинској крајини у ту сврху користили су крушково дрво, јер је по народном веровању то дрво берићетно.

    Бадњак се доносио на рамену кући, тако да су му гране окренуте напред а одсечак натраг. У Васојевићима је забележен обичај да домаћица и остали укућани излазе у сусрет бадњаку са добродошлицом и колачима које стављају на бадњак или их ломе преко њега. Онај ко уноси бадњак узме га у руке и обрати се укућанима: „Добро вече, срећно Бадње вече“, а кад му отпоздраве ( најчешће са:“Бог ти помогао“), настави:“Долази нам нова година и ново лето са младим пилићима, са свим плодом…“ па метне бадњак на ватру. (Ј. Ердељановић: “Етнолошка грађа о Шумадинцима“).

    Бадњак су стављали на ватру тако да му дебљи крај премаши огњиште ради берићета. Негде су га полагали на ватру окрећући посечену страну ка истоку и пазећи да брада од бадњака прегори на оном месту на ком се саставља са бадњаком. Након овога бадњак су преливали вином и посипали разним семењем.

    Некада је био обичај да сви укућани остану будни све док бадњак не прегори. Веровало се да ако женска особа прва види да је бадњак изгорео, то је поуздан знак да ће бити више женских јагањаца.

    Многи угарцима и пепелу бадњака придају нарочиту моћ, углавном заштитну. Тако у Шумадији од бадњака направе крстове које носе на њиву, стављају у виноград или њима ките воћке на дан Св. Стевана. Негде бадњак оставе у воћњаку где стоји годину дана, до следећег циклуса.

    Као супститут ватре, у бадњеданским и божићним обичајима у великој мери заступљена је свећа. Обичај је да се у неким крајевима угони стока у стају између две свеће које деца држе на прагу, с једне и друге стране.

    Према диму од свеће се и гатало. Веровало се да онај чија се сенка не види према свећи, неће дочекати крај године.
    Најважнији догађај који обележава Божић је долазак положајника, особе чија је улога да донесе срећу и благостање породици у наредној години. Положајник би прво честитао Божић домаћину уз речи: “Помози Бог и честит вам Божић!“ нашта му одговоре: “Бог ти помогао и честити Божић!“ Потом би прилазио огњишту, узимао ватраљ и њиме џарао ватру тако да одскачу варнице, говорећи: “Оволико мушких глава, оволико волова, коња, оваца, здравља, среће, трмака, крмака и свега рода и добра“ (преузето из: М. Милићевић:“Живот Срба сељака“).

    Обичаји везани за Бадње вече и Божић карактеристични су и за Мали Божић (Нову годину). У неким крајевима, на овај дан (1/14.I) положајник je походио домаћинства и уносио бадњак. На Косову су поново палили крај од бадњака који би преостао од Бадње вечери.
    Налагање бадњака негде се обављало и уочи Богојављења (6/19.I). Вече уочи Богојављења укућани су практиковали молитву уз свећу за здравље укућана.

    Као што сам већ навела у тексту, са примањем хришћанског учења дошло је до извесних промена у религијским веровањима и пракси нашег народа. Међутим, иако је утицај хришћанске цркве био снажан није успео да из народне свести истисне стару веру и старе религијске обичаје. „Остатак“ из предхришћанског времена свакако је обичај спаљивања бадњака, о чијем пореклу постоји неколико мишљења.

    Етнолог Сима Тројановић сматра да је обичај паљења бадњака соларног карактера, будући да се изводи у критичном, зимском периоду године, када је сунчева моћ најслабија. Укратко, паљењем бадњака подстиче се обнављање снаге сунца. Тројановић доводи бадњак у везу са старим словенским божанством Перуном, богом громовником чији је симбол храст, а познато је да се за бадњак најчешће бира храстово дрво. Бадњак, можемо рећи, представља идолску жртву, неку врсту фетиша који фигурира као заштитник породице, а доводи се у везу са божанством грома (бадњак је антропоморфног облика). Тројановић наводи податак да у неким крајевима на Божић, уз печеницу која је обавезна, пеку и петла на ражњу (петао се приносио као жртва Перуну ).

    На основу анализе поступака и радњи везаних за сечење, доношење и налагање бадњака, етнолог Шпиро Кулишић закључује да бадњак представља демона вегетације, који истовремено фигурира у учесницима ритуала (положајник) и животињама које представљају жртве (свиња, кокош, петао). Наиме, у прилог овој теорији иде и чињеница да се од бадњака превасходно очекује деловање на плодност, на здравље и напредак људи и стоке. Можемо прихватити чињеницу да обичај паљења бадњака није означавао само подршку сунцу које започиње свој успон на небеском своду, већ и почетак нове аграрне године, новог циклуса земљорадничких радова.

    Свакако најсвеобухватније тумачење дао је етнолог Веселин Чајкановић, доводећи Божић у везу са култом предака који он узима за основу целокупне српске религије. Дакле, бадњак представља идола некадашњег митског претка, божанства хтоничног света. Његово спаљивање симболично јесте спаљивање самог божанства, које на тај начин умире и поново се рађа (попут Феникса).

    Ритуалне активности које се практикују на Бадње вече и на Божић, као и током читавог божићног циклуса, биле су посвећене душама предака које се у зимско доба године могу наћи посвуда. Давање мешовите жртве у храни и пићу, бацање ораха у углове просторије у којој се обедује, посипање куће сламом, паљење свеће, поступци око ватре на огњишту (џарање, налагање бадњака, даривање, гашење вином, забрана давања ватре са огњишта) i приношење жртве, имали су исти циљ – умилостивљавање душа од којих се очекује благостање и берићет.

    Табу давања ватре са огњишта објашњава се тиме што се на тај начин ризикује да се изгубе душе заштитника које обитавају у њој. Верује се да народ чува ватру да се из куће не би однела срећа.

    У веровању да душе предака пребивају на огњишту, може се наћи траг древног обичаја сахрањивања покојника у кући, који је забележен и код других словенских народа, а за који се претпоставља да је постојао и код нашег народа али да је временом изобичајен.

    Период од Божића до Великог поста, који претходи великом хришћанском празнику Ускрсу, назива се месојеђе или месопуст. Другим речима, као што му и име каже, у ово доба године дозвољена је употреба мрсне и месне хране. Последње две недеље месојеђа познате су као Месна и Бела недеља, а завршавају се месним и белим покладама.

    Велики број ритуалних активности везан је управо за Белу недељу, а посебно за последњи дан Беле недеље познат у нашем народу као беле покладе. Оне на неки начин представљају увод у нови, према народном схватању времена, прелазни годишњи циклус обележен променама које се дешавају у природи. Ово је уједно и период појачане активности недобронамерних сила које представљају опасност за појединца и заједницу. Сврха обичаја је заштита и успостављање склада између људске заједнице и њеног окружења.

    На беле покладе обичај је да се пале ватре уз које се изводе различити обреди и игре. Обичај паљења ватри у циљу заштите ‘’од злих сила“ распрострањен је у многим крајевима као: букара, љарга, љевка, машала, олалија, оратница. Заједнички назив им је “култне ватре“.

    Паљење ових ватри било је праћено различитим ритуалним поступцима. У неким крајевима су их прескакали “ради здравља“. Ово су по правилу чинили момци и девојке. Био је обичај да они који играју око ватре нагараве лица. Вук С. Караџић наводи опис обичаја из Срема:“…уз месојеђе се свако вече скупе девојке (мале и велике) и младе ( а и од мушкиња дође гдекоје ) насред села, па наложе ватру ( понајвише од ђубрета и од сметлишта ) и око ње играју и пјевају; и то се зове букара или ватриште ( `ајдемо на букару, пјевају дјеца на букари )“.

    У Доњој Јасеници је почетком прошлог века постојао обичај “љарга“. То су ватре које су се палиле од ђубрета и шаше које су прескакали. Слично је било у бољевачким селима где су деца ложила “олалије“, мале ватре, које су прескакали “ради здравља“.
    У нишавским селима овакве ватре звале су се “оратнице“. Врћење олалија (оратница) могло је да се види у сваком селу кад падне мрак.

    У лужничким селима ове ватре су палили на месне или црне покладе и на беле покладе.

    У хомољским селима ове ватре зову алалија, велика ватра, света или освећена ватра. Са првим сумраком, свако запали своју сламу, па је на рогуљама носи на одређено место где се сви скупе. Сложе алалије на једну или две велике ватре, одиграју по једну или две игре, па се разиђу кућама да вечерају (покладују). У неким крајевима пале и кошнице или старе кошеве, које претходно напуне сламом или сеном, па их упале тек кад дођу код ватре и баце у пламен.

    Алалија или праштање се у Хомољу приређује као заједничко подушје. Етнолог С. Милосављевић је дао опис овог обичаја с почетка прошлог века. Свако домаћинство у којем је неко умро у периоду од годину дана, дакле од протеклих белих поклада, обавезно је да допреми дрва за заједничку ватру. Дрва се распоређују по гомилама у зависности од броја домаћинстава која учествују у обреду. Увече, свака домаћица окади своју гомилу клањајући јој се, а потом припали воштану свећу. У први мрак се окупљају укућани и свако пали своју гомилу. Жене износе софре и нуде јелом окупљене. Свако баци од свог јела десно од себе, уз речи:“Бог да прости!“ Након овога, уз упаљене свеће, почиње игра око разбуктале ватре.

    Сличан обичај забележен је у околини Бољевца под називом “рана“, уз нешто другачији ритуал. Житељи се после вечере окупљају око ватре. Свако од мештана прилази ватри и џарне је да се разгори. После овога почињало је весеље које је трајало до зоре.

    У околини Деспотовца одржава се обичај “првеци“, сличан претходно наведеном. Реч је о колективном одавању поште умрлима. Сви мештани којима је неко од породице умро у прошлој години, припремају тог дана обилну храну и пиће које, уз запаљене свеће и ватру коју су наложили, износе на софру покојницима за душу. Потом започиње игра све до сумрака, када се прекида заједничком шетњом. Након шетње следи обилна вечера за душу покојника, како кажу.У поноћ се преостало јело баца, јер је иза ње наступио Велики пост.
    Власи су до II светског рата такође палили ватре на средини села. У новије време ово чине појединачно, у дворишту. Ове ватре називају “привег“ и пале их мртвима за душу.

    У Ресави су гаравили лице угљевљем “од привега“ верујући да се током године неће разболети.

    Према податку који износи Вук С. Караџић, обичаји са ватром извођени су током целог месојеђа, да би временом дошло до њихове редукције. Иначе, покладе су одувек сматране за велики празник мртвих, па је паљење ватри и присуство свећа у ритуалима имало изразити хтонични карактер.

    Представа о души (лат. анима) која напушта тело у тренутку смрти, подстакла је размишљања о њеној даљој судбини. Веровало се да је душа бесмртна, да после смрти остаје слободна и да само мења своје станиште. Док не дође на онај свет, душа лута од места до места мењајући боравиште. Да би душа пронашла свој мир, покојник мора да буде прописно сахрањен и мора да има довољно хране. Народ је веровао да покојник (одн. његова душа) наставља да води живот какав је водио на овом свету.

    Обичаји паљења колективних ватри, као и обичај паљења свећа имају за циљ да мртвима обезбеде неопходну светлост и топлоту.
    Ватра је служила и као одлично средство за терање душа. Пример су обичаји везани за култне ватре о покладама, које су прескакали “ради здравља“ или буктиње од сламе (олалије) којима су терали штеточине. Укратко, ватра је представљала лустративно и апотропејско средство које је помагало народу да држи душе на одстојању.

    Ритуално певањем и играњем око ватре успостављала се веза са покојницима. Ватра је у овом случају имала улогу посредника између два света, света живих и света мртвих.

    Паљење обредних ватри у пролећном периоду године изводило се у време трајања Великог (ускршњег) поста, најдужег поста у години, током седам недеља, од Чистог понедељка до ‘’дугачке суботе“ пред Ускрс.

    Велики пост познат је у народу и под именом Коризма. Постоји веровање да је баба Коризма имала седам синова: Чиста, Пачиста, Крста, Средоја, Тоша, Цвиету и Веља. Тако се прва недеља поста назива Чиста недеља, а негде и Тодорова или луда, првопосна – јер је прва у посту. Потом долазе: пачиста, крступоклона, средопосна, глува, цветна и велика. Овај пост се строго постио, а нарочито Чисте и Велике недеље, прве и последње недеље поста. Народ верује да онога ко се омрси уз Велики пост мора снаћи нека штета, било у стоци било у чему другом, или ће га најпосле опећи било ватра било врела вода (преузето из: Т. Ђорђевић: “Српски народни обичаји“).

    Већина празника у ово доба године светкована је “због змија“. Наиме, веровало се да се тада ове животиње буде из зимског сна и да излазе на површину земље. Ово се дешавало одређеног дана. Негде је то било на Тодорову суботу или на Св. Јеремију, негде на Младенце, Благовести, Цвети и о Ђурђевдану. Веровања су различита.

    Код Куча је постојао обичај “пролетњак“ који је извођен првога марта. Мештани су на тај дан износили ђубре из кућа, стављали га на гомилу и палили да изгори. Деца су одржавала ватру и пазила на коју ће се страну повити дим. Ако је то било право навише, слутило је на добро. Идентичан обичај забележен је у Братоножићима, с тим што се ватра палила због змија.

    У Боки жене запале балегу и на лопати је пронесу кроз кућу, око куће и по местима где се пролази. Верује се да онамо куда се пронесе запаљена балега неће доћи устокаменица (змија).

    Уочи прве суботе Великог поста, која је у народу позната као Тодорова субота или Тодорица, пале буњишта и лупају у металне предмете против змија. У прешевским селима пале свеће и лепе их стоци на рогове.

    У Хомољу народ празнује Младенце (9/22.III) због змија. Отуда се тај дан назива и Змијин дан. Мештани пале ђубре верујући да се димом с ђубрета одбијају змије и болештине. У Неготинској Крајини пале ватре, ране. Овај обичај забележен је и у другим крајевима Србије. У источној Србији забележен је обичај ‘’ранило“. На Младенце, Благовести (25. III/7.IV) и на Цвети девојке су од сувих дрва (сувад, сучке) ложиле ватру на зборном месту у селу, код записа, рано изјутра. Девојачка песма је обично била знак за почетак ранила. Око ватре се окупљала омладина са свих страна, а весеље уз игру и песму трајало је све до јутра, када би се разишли кућама.

    У Бољевачком срезу верују да се на Лазареву суботу пробуде све змије и гуштери. На овај дан носе ђубре на туђу међу и пале, да у кући не би било бува и других гамади.

    У Васојевићима су уочи Ђурђевдана (23./6.V) изводили ритуалне радње против вештица и врачара, и њихових злих чини. Посипали су пепео око тора, квасили водом усијано угљевље пред вратима и газили га.

    Некада је уочи Јеремијиндана (1/14.V) ишла обредна поворка јеремијаша или јеремија обилазећи куће и поља ради заштите од змија. Наиме, народ је веровао да Св. Јеремија има моћ да кроти змије. Како наводи М. Милићевић, у Подибру су се млади уочи овог дана скупљали на зборном месту у селу. Свако је морао да носи метални предмет, најчешће звоно, котао или тепсију. Поворка је, уз лупњаву и звоњаву, обилазила сваку кућу и кућиште певајући:

    «Јеремија у поље,
    Беж`те, змије, у море».

    За разлику од великог хришћанског празника, Ускрса, који важи за покретни празник – помера се у границама временског интервала од пет недеља, од 22.III/4.IV до 25.IV/8.V – те је, вероватно због своје покретљивости, сиромашан народним обичајима, период који му претходи задржао је своје ‘’паганско“ обележје.

    Присуство змије у обичајима везаним за време поста указује на могућност постојања некадашњег култа змије оличеног у култу Св. Тодора. Етнолог Миленко Филиповић претпоставља да је у ово време светкован празник посвећен змијама, одн. покојницима чије су се душе усељавале у ова бића. Касније, његова функција пренета је на друге пролећне празнике (Благовести, Лазаревдан, Цвети).
    Православна црква у част Св. Тодора (Св. Теодора) светкује два празника: Св. Теодора Тирона (17. II/2.III) и прву суботу Великог поста, покретан празник, у народу познат као Тодорова субота или Тодорица која се одувек празновала у народу као дан посвећен мртвима.

    Празник посвећен овом свецу има корене у једном много старијем култу, култу ‘’трачког хероја“, митског хероса који представља божанство мртвих чији су атрибути: коњ, змија и пас. Трачко божанство је на рељефима често приказивано као јахач на белом коњу или са змијом која се обмотава око стабла. Змија која је као демонска животиња заступљена у пролећним обредима са ватром, заправо представља оваплоћење душе претка, а самим тим и душа уопште.

    Сходно томе, ритуално паљење ватри има за циљ терање змија, тј. душа које представљају опасност, а на ширем нивоу, помаже очувању јединства и равнотеже у заједници.

    Обичај паљења ватри у летњем периоду године забележен је не само код Словена, већ и код других индоевропских народа. Када је реч о европским просторима, ритуалне активности везане за ватру изводе се од Ирске на западу до Русије на истоку, и од Норвешке и Шведске на северу до Шпаније и Грчке на југу.

    Широка распрострањеност обичаја није случајна и у вези је са веровањем у животодавну снагу сунца као извора светлости и топлоте. Будући да у ово доба године сунце достиже највишу тачку на хоризонту, после чега његова моћ почиње да јењава, применом обреда са ватром подстицала се његова снага управо у овом, за њега критичном тренутку.

    На постојање некадашњег соларног култа указују и трагови „космичке митологије“ у народном предању. Сунце је често представљено као живо биће које је попримило људско обличје, комуницирало са људима и понашало се попут њих. У причи о младој ткаљи сунце се, очарано њеном вештином, претвара у дивног младића и као награду дарује јој три златне јабуке као знамење успостављеног сродства. Као сунчева родбина појављују се друга небеска тела: Месец као млађи брат, Даница као сестра или супруга. Веровало се да преко ноћи сунце пребива у подземном свету, царству душа умрлих, греје их и осветљава им пут.

    Живот сунца налик је човековом животу: и оно има свој успон и свој пад. Наиме, годишњи циклус који почиње „рађањем“ сунца о краткодневници, достиже своју кулминацију о дугодневници, после чега следи опадање његове моћи. У народу сунце је познато као: Божје око, обасјаније Божје, Божја ватра или дневна ватра.

    Веровало се да на Ивањдан (24.VI/7.VII) сунце на небу „по три пута заигра“ или застане од страха пред Богом, те је овај празник познат у народу и као Св. Јован Игритељ. Други кажу да је то због тога што је он „заиграо у утроби мајке своје, кад се она срела и пољубила са Светом Богородицом“ (преузето из: М.Ђ. Милићевић: „Живот Срба сељака“). Овога дана се у цркви прославља рођење Св. Јована Претече и Крститеља Господњег. Ивањдан је уједно и један од шест празника које је црква посветила овом свецу. Међутим, по народном веровању има дванаест Св. Јована у години, али је летњи Јовањдан „најпретежнији од свих“. Научници сматрају да начин празновања Ивањдана садржи трагове једног старијег, паганског празника, вероватно посвећеног соларном божанству, који се светковао у време око летњег солстицијума.

    У неким крајевима народ Св. Јована назива и Св. Јован Свитњак. У хомољским селима Ивањдан се празновао „од ватре и од Божјег огња“. Уочи празника изводио се обичај паљења лила, а у неким крајевима ове ватре су биле познате под називом „кресови“. Такође је постојала забрана обављања било каквих послова у виноградима, јер се веровало да ће се, ако је неко прекрши, виногради осушити.

    У околини Бољевца избегавали су да купе сено на овај дан, јер су веровали да ће га однети олуја или запалити гром. У западној Србији ватре су палили код куће појединачно или на раскрсницама против вештица и других демонских бића. Чобани су палили лиле, буктиње, које су бацали преко торова због здравља стоке и плодности усева. Прескакали су ватру и газили по врућем пепелу говорећи: „Од Ивана до Ивана, да ме ноге не боле“.

    У Гружи је био обичај да се девојке, нарочито оне којима је време за удају, скупљају ноћу, уочи Ивањдана, на врховима брда, где ложе „живу ватру“ коју су добијале кресањем варнице са огњила. Девојке су, окићене венцима од пољског цвећа, играле у колу око ватре уз песму:

    „Ој, у гори огањ гори,
    Око огња коло игра,
    Девет браће с Мартом сестром,
    На Марти је једна парта,
    Окићена ружицама,
    Позлаћена звездицама.
    Пуче парта, оде Марта“.

    При томе се пазило на коју ће се страну повити пламен. Сматрало се повољним знаком ако би се повио према истоку, јер је то наговештавало кишу. Девојке су певале и играле до зоре. На крају свако је узимао по угљен са ватре и њиме кадио кућу и стају. Чували су га до следећег Св. Јована Летњег и по потреби употребљавали као заштиту од заразних болести ( П. Ж. Петровић: „Живот и обичаји народни у Гружи“).

    Ватре су палили и уочи Петровдана (29.VI/12.VII), празника посвећеног врховним апостолима Петру и Павлу. Веровало се да је до подне Петров дан, а од подне Павлов дан. Ипак, народ је овај дан светковао првенствено у част апостола Петра, што показује и сам назив празника.

    Дани око Петровдана називани су кресови (Петровски кресови).

    У мајевичким селима овај период је обухватао девет дана, четири дана пре и после празника, за које је важила забрана стављања предмета у воду да се не би распали. У околини Крагујевца ове дане су звали Кресиво (три дана пре и после празника ). Постојало је строго правило да се тих дана не иде у виноград, а није ваљало ни да се беру конопље и пере рубље „да Бог не би кресао усеве градом а народ болешћу“. Као и на Ивањдан, уочи Петровдана палили су ватре које су прескакали говорећи: „У име Св. Петра изгорела вештичина крила!“

    Паљење буктиња, лила, које се изводило и о другим празницима (уочи Ђурђевдана, Спасовдана и Ивањдана), обичај је који се пре свега везује за празновање Петровдана. Лила представља буктињу начињену од осушене трешњеве или брезове коре, облепљене смолом и стављене у рашље или процеп неког дрвета. У источној Босни користили су лескове штапове на које су стављали трешњеву лилу (кору), по којој је обичај и добио назив. Веровало се да трешњево дрво чува од злих очију, те су штапове на којима заостане мало трешњеве коре бацали у повртњаке и стављали поред кошница за пчеле. Народ верује да се лиле пале због тога што је сам Св. Петар жњео ноћу и палио лиле да би боље видео или као успомена на спаљивање Св. Петра. Прве недеље после празника у неким крајевима одржавала се лиларина, гозба коју су лилари приређивали од дарова скупљених приликом обношења лила.

    Недељу дана пре и после Илиндана (20.VII/2.VIII) било је забрањено прање рубља да се не би распало. Кресови о Св. Илији зову се поставски „и тада се ништа платнено не кува и не лужи“. У околини Параћина кресове зову горешници. У Гружи су крешеви или кресови дани од Огњене Марије (17/30.VII) до Св. Пантелије (27.VII/9. VIII). Тих дана су чобани кресали „живу ватру“ и кадили стоку и њиве против болести и штете. Веровало се да ко не ошиша јагњад до Св. Илије, то не треба да ради ни за време крешева, „да се стока не искреше (добије неку болест у ногама)“.

    Народ у овом периоду светкује „огњевите свеце“ за које се веровало да управљају временским приликама, нарочито муњама и громовима. У ту групу спадали су, по реду празновања: Св. Прокопије (8.VII/21.VII), Огњена Марија, Св. Илија, Блага Марија (22.VII/4. VIII) и Св. Пантелија. Судећи по народним веровањима везаним за његов дан, најзначајнији „огњени светац“ био је Св. Илија. На Илиндан је било какав рад у пољу био забрањен, у противном би летина страдала од олује и грома.

    Табу рада, а нарочито табу скрнављења ватре, важио је и за друге празнике посвећене „огњевитим свецима“. Тако су у околини Високог веровали да Огњена Марија пали огњем, а њен брат Св. Илија бије громом оне који их не поштују. У Хомољу народ приповеда како је неки човек на Огњену Марију довршавао жетву. Кад је саденуо све крстине, ватра му их све запали, а оне од претходног дана поштеди. Наљућен, човек опсује ватру, а утом Св. Илија запне громом и на месту га убије.

    Прича каже како је сиромашни човек одбио да му дете крсте Св. Петар и Св. Илија јер не раде исправно. Илији каже: „Ти си, по Богу, попут Св. Петра, и канда још гори, јер што не потамани он, то потаманиш ти.“

    На једном месту, опет, говори се о томе како је Бог наградио Св. Илију зато што је избавио душе праведника из ђавољег котла, позвавши свеца код себе на небо: „Зато хајде са мном, па ћеш добити пушку и праха, па ништа нећеш радити него ћеш се возати по облацијех и тући врагове“. Стога народ верује да кад грми, да то Св. Илија Громовник туче ђаволе.

    Да би се додворили свецу, жртвовали су му петла „да не пушта громове и огањ“. У Неготинској Крајини на овај дан кољу најстаријег петла „да не би клео децу“. Етнолог Сима Тројановић сматра да је Св. Илија бог времена, а петао његов амблем „јер он казује доба ноћи, а предсказује и промену времена“. Петао је био посвећен Перуну, богу громовнику старих Словена, чији је наследник, претпоставља се, Св. Илија.

    Трагови Перуновог култа очували су се у називима географских објеката. Најчешће су то извори и узвишења, места која су одувек служила као култна и која по својој суштини одговарају Перуну као божанству које влада громом, муњом и облацима. У народу је позната и биљка перуника која се у неким крајевима зове и богиша или божији цвет. У Срему је перуника света биљка и њоме су се китиле иконе. Негде су ову биљку стављали на кров куће ради заштите од удара грома. Веровање у магична својства перунике, биљке која се доводила у везу са некадашњим божанством грома, одржало се у нашем народу до данашњег дана.

    Соларни значај празника који се светкују у летњем периоду године доводи се у везу са паљењем обредних ватри, обичаја чије извођење представља начин да се магијским путем подстакне сунчева моћ. Иста функција обреда с ватром присутна је у зимској сезони на почетку годишњег циклуса. Несумњиво, летњи празници Ивањдан и Петровдан, мада посвећени личностима из хришћанског култа, имају своје порекло у претхришћанским веровањима.

    Историјски подаци сведоче о постојању „паганског“ празника посвећеног неком божанству, највероватније соларном, који је био лоциран негде у ово време. У староруским хроникама, као ознака за летњи празник који је падао уочи Ивањдана, налази се реч „Купала“. Постојао је обичај паљења ивањданских ватри у Русији, познатих као купалске ватре. На дан Ивана-Купала сељаци ваде „живу ватру“ кроз коју протерују стоку а и сами кроз њу пролазе да би отерали болест. Слични обичаји забележени су и у Чешкој.

    Паљење кресова било је праћено одређеним ритуалним радњама. Веровало се да играње око ватри и њихово прескакање могу да заштите од болести, али и да подстакну плодност заједнице. У поменутим обредима постоје и трагови оргијазма што је још једна особеност паганских култова. Призори ритуалне разузданости могу се наћи у многим старим религијама, и најчешће су повезани са аграрним култом и идејом да извођењем или подражавањем сексуалног чина може да се утиче на плодност земље.

    Нада Јелић, дипл. етнолог

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s