Марко С. Марковић: ЗИМА


Под облаком сивим, заспала планина,
скамењену шуму иње оковало,
а по голој земљи, грешној од давнина,
са Господњег неба сребро попадало.

Кроз намет дубоки, ђед и унук газе,
над њима се звијезде процветале шире,
на рамену дјечјем, торба изаткана,
из ње старе гусле и гудало вире.
Тада, из близине, из густога луга,
проломи се урлик, грозан као мора,
а из тамне ноћи, попут жеравица,
засијаше очи вучијег чопора.
„Господе помози!“, прекрсти се дијете,
молитва му тиха, слете са усана,
па у помоћ позва Архангеле свете,
Светог Симеона и Светог Јована.
„Не плаши се сине!“, довикну му ђедо,
док кораком чврстим снијег промрзли мрви,
„Никад вуци нису, дирали Србина,
то је наше племе, ми смо исте крви!“

(Село Љуљаци у Гружи)

image_5603061317573495040648

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s