Сима Лукин Лазић: ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СТАРИХ СРБА


796149297
Живот и обичаји старих Срба у овом добу доста су одмакли од прастарог доба.
Но и у овом добу сав живот старих Срба оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старјешина.
Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старешина породице беше отац, а главни старешина задругарски биран је или по старости или по способности.
По годинама најстарији старешина задругарски био је племенски старешина. Он се звао родоначелник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа.
Више таквих жупа (општина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођа.
Жупан јс сазивао задругарске старјешине у зборове и већа.
Збор и веће (сабор) беше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у већу споразумно су решавана сва важнија питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старешине.
Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски поротшци. Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, беху са свим равноправни, а ропству и невољништву уопште не беше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост.
Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опште добро.
С тога у старих Срба не беше бескућника и сиротиње.
Сви су радили, па свима беше добро.
Некоје веће послове радило је цело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се местимице до данас одржало.
Срби се од памтивека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда ова многа крвна сродства и крвне освете.
Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја).
Брак је у Срба био највећа светиња, У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни).
Срби од увек беху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, села, прела, посјела.
Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то беше један узрок, што се многи Срби преточише у туђинце.
Вера у старих Срба беше многобожачка – идолопоклоничка. Триглав им беше – бог над боговима; Перун – бог громовник; Сварог – бог неба; Стрибог – бог ветра; Дајбог или Бјелобог – бог свега добра; Црнобог – бог свега зла; Радгост – бог гостољубља; Коледо – бог сунца и свјетлости; Давор – бог рата; Усуд – бог судбине; Пров бог правде; Световид – бог четири годишња времена: Додол – бог кише; Лада – богиња лепоте и љубави; Љела – богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.
Срби вероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видариде, па у змајеве, дивове, вештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине.
Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога.
Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне – животвњске и биљне.
Свештеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво.
Па с тога се и данас зове „кољиво“ оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под крај овога доба сви Срби беху још многобошци, осим оних јужних староседилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југо-западди Срби примише веру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Силе, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолских ученика.
Примајући крст и јеванђеље, Срби место свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хришћанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или свето.
Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: „Гђе је слава – ту је Србин.“
Просвета ових старих Срба беше надмашила многе околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ беху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке.
Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, пчеларством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством, Имали су својих радионица и леваоница, где су израђнвали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, меди (бакра), сребра и злата.
Посебно код балтичких Срба просвета, трговина и радиност још пре Христа беше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вештинама и занатима.
Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове.
Па и они јужнн Срби староседиоцн још у доба Христово беху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском.
А вели се, да су стари Срби и народним песништвом, глазбом и плесом били надмашили готово све тадашње народе у Европи. Но још у прастаро доба, давно пре Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје Право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се после разви глагољица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна где у оној страшној вратоломији.
Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, после рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опеваху своја дела причаху своје доживљаје и заподеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне песме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице – ти силни и бесмртни сведоци великога и бистрог ума Србиновог.
Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој усменој књижевности српској дубоко клања сав писмен и учен свет. И има се чему поклонити!
Сима Лукин Лазић, КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
Прво штампање 1894, Загреб, Издање пишчево.
kratka-povjesnica-srba-korica
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s