Сима Пандуровић: ЖЕНА


  1.  

    Jа сам своју душу у твој живот прен’о
    И све твоје мане, грехе и врлине
    Заволео тамном страшћу, драга жено,
    Страшћу ради које живи се и гине.
    Ти си светлост моје радости и туге
    И молитва чиста срца у самоћи,
    Радост мојих снова у бојама дуге,
    Вера мога бића у дану и ноћи.
    Кад причешће дође душе коју звона
    Зову вечном царству чистоте и мира,
    Ти си моје вере велика Мадона
    Пред којом се цели из светог путира.
    Што живимо дуже, везани смо чвршће.
    Ти си тамна тежња нагона и жуди
    И разблуде моје, кад на мени дршће
    Све, а похота се почиње да буди.
    Кад инстинкт са свешћу стане да се бори,
    Кад се вани проспе месечина бêла,
    Црвен пламен мојих страсти увек гори
    На грешном олтару твог мирисног тела.
    И сто тамних веза у нама се спаја:
    Веза раних снова о вечној лепоти,
    Веза нашом децом, радости и ваја,
    И перверзне страсти и душе и плоти.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s