Стари Словен: Вило невесто!
Чини ми се као да те одувек познајем,
као да си ме баш ти потајно водила
кроз овај живот и кроз сваки претходни,
ти, моја бела вило, моја љубави.
Заувек ћеш бити у срцу мом,
у дубини моје душе.
И где год да пођем,
остаћеш ми у мислима,
у подсвести.
Радости моја,
Моја вило и невесто!
(месеца дерикоже, 7524. године)