Предраг Дамњановић: Љубав у нама победиће сваки страх


predrag-damnjanovic-uvodnaНИШ – Постоје два основна осећања у сваком од нас – љубав и страх – као алфа и омега и управо је страх највећи кочничар позитивних догађаја у нашим животима, а љубав у нама подстиче и љубав око нас, побеђује страх, поручује Предраг Дамњановић у свом тексту, чији шести наставак данас објављујемо.

Сва остала осећања проистичу из та два елементарна осећања која се налазе на супротним крајевима лепезе осећања, као северни и јужни пол, а између њих су сва друга осећања.

 

У делу свог текста који је насловио – Пети (и највећи) проблем: СТРАХ, Предраг каже да ако љубав сматрамо најузвишенијим осећањем, јасно нам је онда да је страх опозит љубави – и да ће нас увек удаљити од љубави (позитивне енергије).

Често говорим да је управо страх највећи кочничар позитивних догађаја у нашим животима – и то дословце мислим тако – страх је нешто најотровније што можемо унети у себе – најнегативнија енергија – која ће привући још негативних дешавања у нашим животима.

 

Ако изнутра светлимо, светлеће и живот око нас

 

Када кажем страх – не мислим на природне и урођене страхове који нам пуно пута главу чувају (страх од пада, повреде, итд), такви страхови су добри. Када у овом чланку говорим о страху – мислим на страхове из свакодневнице – на оне страхове који су често нереални и беспотребни, који нас коче и спутавају.

На пример, страхујемо да ћемо раскинути са партнером, и често се обистини баш то од чега смо страховали – и то није нимало случајно.
Страх ремети ствари и на апстрактном нивоу (оно што све време називам енергијом), али и на психичкој основи – то је отров у нашим мислима који је веома деструктивне природе – руши у нама здрав однос према људима и у нама самима изазива потресе.

Кренимо редом.

На апстрактном нивоу – страх је вероватно најјача негативна енергија.

Рекли смо да универзум око нас гради енергију сличну оној у нама – ако изнутра светлимо светлеће и живот око нас – привући ћемо још позитивне енергије око себе – дословце ће слика која је у нама бити пресликана и у нашу стварност – љубав у нама значиће и љубав око нас.

 

Универзум наше мисли и осећања претвара у реалност

 

Нил Доналд Волш, аутор књиге “Разговори с Богом“ каже да је универзум једна огромна фотокопир машина – наше мисли и осећања фотокопира у хиљаду примерака – и претвара их у нашу реалност.

И из личног искуства могу рећи да је Волш у праву – када погледам и анализирам свој живот јасно могу да уочим да су ми се увек дешавале ствари које су доминирале мојим мислима и осећањима. Често су то били страхови, који су у великом броју постајали стварност.

Током 26 година живео сам поприлично монотон живот, често преплављен тужним осећањима и страховима – и у мом животу се за тих 26 година суштински није мењало много тога. Био сам под родитељским кишобраном, удаљен и од друштва и од девојака, тужан и повучен у себе. Стално сам страховао да ћу због церебралне парализе бити одбијен од свих девојака – и тачно то се и дешавало.

Страх који је доминирао мојим бићем је чинио да моја реалност увек буде управо оно што сам страховао. Страх, који је опозит љубави, је боравио у мени – а оно што обитава у нама увек почне да обитава и око нас – и страх је постајао реалност. Опозит љубави је био свуда око мене, и љубав нисам имао ни у траговима (не рачунајући родитељску љубав, јер се нисам ни бојао да ћу њу изгубити).

Универзум је дословно копирао оно што је у мени – и тога сам онда имао на тоне око себе.

Управо то се дешава огромној количини људи – реалност им је онаква каква су им унутрашња осећања и мисли.
„Какве су ти мисли такав ти је и живот“ – отац Тадеј.

 

Схватање да све имамо у себи – ослобађа страха

 

Ако анализирам свој живот – ствари у њему су се рапидно промениле у последње две године, и то није нимало случајно. Оног тренутка када сам се изнутра променио – када сам тугу и страх заменио природном радошћу коју сви ми имамо у себи – енергија се рефлектовала и на моју спољашност (реалност).
Када сам осетио ту природну љубав у себи (коју сви ми имамо у себи), схватио сам да тај мир и ослонац у себи не могу никако изгубити (јер је то мој мир, моја љубав, моја душа), и ослободио сам се страхова – јер ми више није било битно хоће ли ме неко волети (јер већ имам љубав у себи).

Тог трена, када су страхови постали бесмислени и непотребни, када су нестали из мене, тог трена је љубав ушла у мене – и била је свуда, и у мени и око мене – постао сам не само вољен од самог себе већ вољен и споља, од стране девојака.

Љубав је попунила место којим је пре тога страх доминирао. И управо тако ствари функционишу свуда у природи.

 

Избаците страхове из себе – љубав је у вама

 

То је први разлог зашто страхове треба избацити из себе. Страх вас држи затвореним – у грчу – и љубав заиста не може да допре до вас док год сте у грчу. Док год сте у страху – удаљени сте потпуно од љубави и позитивних вибрација. Страх је опозит љубави, а тамо где страх има присуство – ту љубави нема.
Други разлог зашто су страхови штетни је психичке природе – и укратко речено – страхови су отров за ваше мисли – отров који вам никада неће допустити да имате свој унутрашњи мир.

Сада напокон можете увидети да је, осим патње, и страх велики кочничар вашег мира – јер све док се бојите, све док се трзате, ви заправо не можете да удахнете слободу – увек сте у грчу – а када сте у грчу онда не можете да се опустите, не можете да отворите ни свој ум ни своје срце, а тако затворени не можете да спознате ни своју природну унутрашњу љубав, а ни да примите љубав која долази од споља.

Напросто, не доживљавате блаженство (духовни рај) све док сте у страху.

Осим тога, када је човек у страху, често уме да чини грешке – које га потом могу коштати (и њега и друге). Можда најбољи пример за то је страх да ће вас партнер преварити или оставити. Такав страх, као прво, вас стално држи у огромном грчу, тера вас да стално проверавате партнера и да немате поверења у
њега – што доводи до сталног осећаја страха и агоније, и честих беспотребних трзавица и свађа у вези – и на крају и сам партнер осећа последице (неповерење, свађа) – страх потпуно поремети везу – и исход буде патња уместо складна љубав.

 

Страх је непотребан љубави

 

Да ли је све то потребно? Наравно да није – јер ви партнера не поседујете (значи, не можете да изгубите оно што ни не поседујете). Једино што може да се деси је да партнер изгуби вашу љубав, и у том случају ће он онда бити на губитку, а ви имате сасвим довољно љубави у себи и нећете бити оштећени ако он оде. Страх је непотребан у љубави.

Сумњајте уколико имате реалних разлога, а не из предострожности. Не заговарам предлог да треба бити наиван и не страховати уопште, ни за шта.
Ако имате разлога за сумњу – сумњајте. Али и када сумњате – не препуштајте се сумњи целим бићем – немојте ОСЕЋАТИ сумњу већ је РАЗМАТРАЈТЕ – реално анализирајте својим мозгом уместо да осећате сумњу целим бићем. Не дозволите да вам сумња преплави осећања – нека она буде предмет
посматрања и анализе – а никако ваше осећање.

Ослободите се страхова. Немојте ниједну ствар у животу доживљавати као нешто што имате, јер у противном ћете страховати да не изгубите то што имате, а страховањем сте на правом путу да то и изгубите.

 

Своју љубав већ имате у себи – значи немате шта да изгубите

 

Ви не поседујете ништа осим своје властите душе (коју не можете изгубити) – па самим тим ни не можете да изгубите ништа – оно највредније (своју љубав, предивну душу, духовни мир) већ имате у себи – и то је најздравији животни став и најбољи начин да се ослободите својих страхова.

Антони Де Мело је волео да каже да не доживљавамо блаженство све док имамо шта да изгубимо. Јер све док имамо шта да изгубимо – имамо и страх да га не изгубимо, што доводи до тога да стално живимо у агонији страха, у агонији непрестане борбе да не изгубимо то. Потпуни духовни мир можемо да
осетимо тек када изгубимо све, када немамо ништа. Није наравно потребно да буквално немамо ништа – довољно је да схватимо једну јако једноставну чињеницу – да ми заиста нисмо власници ничега сем наше властите душе – те да ми суштински и немамо ништа.

 

Све што је материјално је пролазно, једино је душа наша

 

Јер све што је материјално је пролазно, није наше, не можемо га понети са собом када напустимо овај свет. Ми заиста имамо само нашу душу, то је једина ствар која је наша. А њу не можемо изгубити, јер смо то ми сами.

Када прихватите то – да немате ништа осим ваше властите душе – онда ћете се ослободити свих страхова.

Отворићете срце и ум, и бићете спремни да примите најузвишенију енергију – природну љубав која је свуда око вас и у вама самима – најузвишенију љубав.

„Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети“ – Иво Андрић.

Извор: Кућа добрих вести

О  Предрагу Дамњановићу

Програмер, оснивач два велика сајта у Србији www.vesti.rs и
www.mycity.rs, дуги низ година води своју фирму из Ниша. Игром
судбине, због церебралне парализе од рођења и немогућности да
детињство проведе на улици као сва остала деца, још у раној младости
се почео бавити компјутерима. По природи увек позитиван, живи и дише
љубав, ужива у свакој секунди живота. Пише поезију у слободно време.

Advertisements

One comment

  1. dragansimovic

    Антонио де Мело:
    Jедан стари ходочасник ишао је усред зиме преко моста у подножју Хималаја када је почела киша. Чувар прелаза му је рекао:
    – Како ћеш, добри човече, стићи горе по оваквом невремену?

    Старац му је весело одговорио:

    – Моје срце је већ стигло тамо, остатку мене лако је да га прати.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s