ПРИЧА О ЈАСНОМ СОКОЛУ – део први


 

Живели-били у древном времену у скуфу шумском  орач-трудбеник  Лјубомир Ведаславич  са женом –ладушком Младом Зареславном: и даровао им је Род девет синова и три кћери. Лјубомир Ведаславич је подизао синове на ноге, учио их вредном и праведном животу, а уз њега је стално била ћерка најмлађа,  Настенка,  све је она примећивала, све је речи и упутства од оца запамтила.

А старије ћерке, Забаву и Пролеће, васпитавала је и подизала Млада Зареславна. Деца су одрасла а родитељи су остарели. Оженио је синове своје Лјубомир Ведаславич, сваком је нашао невесту пригодну из рода славног, рода древног. Раселили су се синови са породицама по свим блиским крајевима, и почели су се трудити и стварати на добро рода свог.

Али дошло је време, додељено Родом и Макоши, дошао је ред – умрла је орачева жена-ладушка Млада Зареславна.  Направљена јој је крода  целим светом , уприличили су јој славну тризну  и почео је Лјубомир Ведаславич сам да подиже своје ћерке. Све три његове кћерке биле су чудесно лепе и лепоте једнаке,  али природе – различите.

Стари орач-трудбеник  живео је у раду и просперитету штедећи своје кћерке. Хтео је он да узме у двор какву било старицу удовицу, да би она водила по кући послове. А најмлађа ћерка, Настенка,  говорила је оцу:

— Нема потребе, мили оче, удовицу да узимаш, ја ћу сама на скуфу радити и о домаћинству рода нашег бринути.

Настенка је од раног детињства радна била. А старије ћерке, Забава и Пролеће, ништа нису говориле, само су биле љубазне и у жалости за мајком биле.

Почела је Настенка уместо своје мајке газдинство по скуфу водити. Све је она знала, шта и како треба, а шта није знала томе се учила, и привкла се она свему. Отац је гледао и радовао се,  што је Настенка његова таква вредница и по природи кротка.  Сама по себи Настенка је добра била, лепо је писала а и доброта је красила њену лепоту.

Сестре њене старије су такође биле прекрасне, само им је било премало њихове лепоте, бринуле су да прибаве руменила и белила и још лепу нову одећу, да би се у суседним селима на девојачким поселима показивале. Догађало  се да су Забава и Пролеће  по цео дан седеле, а и навече исто тако, а када дан прође биле су љуте, као што су бивале и изјутра.

А Настенка уморна увече,  знала је она, да животиње нахрани, све око куће уреди и очисти, вечеру је она припремала,  хлеб за јутро месила, а тако ће и отац бити задовољан. Гледа она своје сестре очима пуне љубави и ништа им не каже. А сестре су се тада још више љутиле. Оне виде, да Настенка није јутром таква била, а навече је још лепша, само зашто, оне нису знале.

Дошла је потреба оцу да на тржиште  иде. Он је питао своје кћери:

— А ви, драге кћери, шта да вам донесем, чиме да вас обрадујем?

         Најстарија кћер Забава говори оцу:

          — Донеси мени татице, шал, тако да боја на њему буде пуно и златом исписан.

— А мени татице – говори Пролеће – такође донеси шал са цветовима, што је златом обојен, а у средини цветова нешто црвено да буде, и још ми донеси чизме са меканом кожом, високом петом, да би оне на земљи печат остављале.

Старија се кћерка увредила се на средњу, јер је њу мајка више размазила, и рекла оцу:

— И мени, татице, донеси чизме са меканом кожом, високом петом, да би оне на земљи печат остављале. И још, донеси ми прстен са каменом на њему – знаш да имаш само једну најстарију кћер!

Отац је обећао донети поклоне, какве су рекле две старије кћерке. И упита најмлађу:

— А ти, зашто ћутиш, Настенка?

— А мени, татице, ништа не треба. Ја са двора нигде не идем, одело мени не треба.

— Неправда твоја Настенка! Како да те без поклона оставим? Ја ћу теби онда посластицу донети.

— И посластица не треба, мили оче – рекла је најмлађа кћер – А донеси ти мени, оче рођени, перо Јасног Сокола из чертога Финиста , ако њега на тржишту буде.

Пошао је отац на тржиште, нашао је поклоне старијим кћеркама, какве су му оне рекле, али перо Јасног Сокола из чертога Финиста није нашао. Он је све накупце на тржишту за перо питао:

«Нема – одговорили су накупци – такве робе код нас нема; потражње – говорили су – за њега нема».

Није желео да повреди своју најмлађу кћерку, своју вредницу и паметницу, вратио се дому, али перо Јасног Сокола из чертога Финиста није нашао.

А Настенка није била увређена.

— Ништа, оче – рекла је Настенка – други пут када пођеш, тада ћеш наћи, перо моје.

Време је пролазило, и опет је оцу дошло време д аиде на тржиште. Он је испитивао ћерке,  шта да им донесе за поклон, јер су добре биле.

Забава рече:

— Донеси мени, оче, из давних времена чизме, па нека ковачи занатлије поткују сребрне потковице.

А Пролеће је слушала старију сестру и рече:

— И мени, такође, оче, чизме да пете зазвоне, и сребрни чекић, тако ако изгубим потковицу да је сама могу потковати.

— А шта теби донети, Настенка?

— Види оче, перо Јасног Сокола из чертога Финиста; ако га буде, ако не, онда ништа.

Пошао је Лјубомир Ведаславич на тржиште. Посао је свој скоро завршио, за старије кћерке поклоне је изабрао, за најмлађу до саме вечери је тражио, нико нема перо  ни за размену ни за продају.

Вратио се отац поново без поклона за најмлађу кћер. Жао му је Настенке било, а Настенка се љубазно оцу смешила: њој је било драго, што опет свог родитеља види.

Дошло је време, отац је опет пошао на тржиште.

— Шта, кћери рођене, на поклон да вам донесем?

Насјтарија је мислила али није смислила шта јој је потребно.

— Донеси, оче,  мени било шта.

 А средња рече:

— И мени, оче, донеси било шта.

— А теби Настенка?

— А мени, оче мили, донеси перо Јасног Сокола из чертога Финиста.

Пошао је Лјубомир Ведаславич на тржиште. Свој посао је  завршио, старијим је кћеркама поклоне изабрао, али најмлађој перо Јасног Сокола није нашао..

Иде отац скуфом шумским, и  види он; иде по путу стари волх, ослања се на изданак храстов, стари волх,старији од њега, веома стар.

— Здраво дедице!

— Здраво мили. Што си ти у чезњи и тузи ?

— А како да не будем дедице! Рекла ми моја најмлађа кћерка да јој донесем једно перо Јасног Сокола из чертога Финиста. Ттражио сам ја перо, али га нигде нема. А кћерка  моја најмлађа, мени најдража, више од свих ми је жао.

Стари волх размисли, а онда одговори:

— И тако нека буде!

Одвеза он врећу и извади из ње кутију.

— Одвеза он врећу и извади из ње кутију. Сакри – говори – кутију, у њој је перо Јасног Сокола из чертога Финиста. Да упамтиш моје речи: имам једног сина, теби је жао кћери, а мени сина. Не жели мој син да се жени, а њему је већ време дошло. И каже он још мени: ко тебе за ово перо пита, ти онда одговори – ето невесте моје, Сварогом дана,  испрошена.

Рече своје речи стари Волх и одједном, нема њега, ишчезну он непознато куда: да ли је он и био овде или није!

Остао је отац Настенкин са пером у руци. Гледа он то перо, а оно сиво, једноставно. А да га нађе било где, није могао. Запамтио је отац све што му је стари волх рекао и помисли:  «Очигледно,  Настенки је мојој такву судбину Макош сплела, и иде јој – не знајући га, не видевши га, да се уда, а да не зна за кога».

Стигао је отац кући, у скуф шумски, дао је поклоне старијим кћерима, а најмлађој Настенки кутију је дао са пером сивим.

        Подсмевале су се старије сестре најмлађој.

        — А ти, Настенка, затакни своје перо у косу, да те краси пред огледалом.

Настенка је ћутала, а када је ноћ пала и дошло време да сви легну да спавају, она је положила пред себе  једноставно сиво перо Јасног Сокола из чертога Финиста и почела да га гледа дивећи му се. Потом је Настенка узела перо у своју руку, приближила себи, помиловала га и перо  случајно паде на под.

Тог часа је неко залупао на прозор. Отвори се прозор и улете у собу Јасни Соко. На под слете и преобрази се у прекрасног младића. Затворила је Настенка прозор и поче са младићем срдачан разговор водити. А ујутру је, Настенка, отворила прозор, поклонила се младићу до пода, и у тај час младић се преобрази у Јасног Сокола, а Сокол стави на себе једноставно, сиво перо и у небеса се вину.

Три вечери је поздрављала Настенка Сокола. Дању он је летео под небеса, над пољима, надморима, изнад планина, а увече је долетао Настенки и постајао добри младић.

Четврто вече, старије сестре су чуле тихи разговор Настенке, чуле су оне и чудан глас доброг младића, а следеће јутро су питале оне млађу сестру:

— Са ким ти то, сестрице, ноћу причаш?

— Ја сама себи речи говорим – одговори Настенка – пријатеља немам, по дану радим у газдинству, не причам никада, и зато сама са собом ноћу причам.

Послушале старије сестре најмлађу, али јој не повероваше. И рекле су оне оцу:

— Оче, Настенка наша суђеника има, она по ноћи са њим се виђа и разговоре са њим води. Ми смо саме чуле.

А отац им одговори::

— А ви не слушајте – говори – како би наша Настенка суђеника имала! Ничега ту нема, девојка је она лујупка, и време  њено долази. Дажбог даје, и вама ће доћи ред.

— Тако, Настенка није по реду суђеника свог упознала – рече Забава – ми би прве да мужа нађемо..

— То је истина – рече отац – То судбина не иде по реду већ по заповести Рода и жељама Макоши. Неке младе девојке до старости седе, а друге су свим људима миле.

Рече тако отац старијим кћеркама, и сам размисли «Да ли је реч оног старог волха истинита, што перо мени подари! Бриге онда нема, стари волх временом је умудрен, и сви га богови небески воле, ако је добар његов син, он ће бити суђеник Настенки!»

А жеља старијих кћерки је била, да се реше ноћног госта, да се Настенка не би пре њих удала. Кад је дошло време за вечеру, Настенкине сестре извадиле су ножеве из резнице, а ножеве заглавиле у рам прозора и око њега, а поред ножева, ставиле су и пуно оштрих игала и стреле тврде.  Настенка је у то време шталу чистила и ништа није видела..

И тако, како је пао мрак, долетео је Јасни Соко Настенкином прозору. Долетео је до прозора,  удари се на оштре ножеве И на игле и стреле, борио се и борио док све груди није израњавио, а Настенка је од дневних радова мало задремала, чекајући свог Јасног Сокола и није чула, како се бори Сокол на прозору.

Тада Јасни Соко рече громко:

— Збогом, моја прелепа девојко! Ако ти будем требао, ти ћеш ме наћи, чак  и ако врло далеко ја будем ! А пре тога, идући мени за „тридевять“  земљи, у „Тринадесятый“ чертог  ти ћеш седам гвоздених пари чизама износити, седам гвоздених хлебова појести.

Настењка је чула речи Јасног Сокола у сну али се није могла пробудити. Ујутру је уплакана и тужна отворила прозор и видела крв Јасног Сокола на сунцу. Притисла је своје лице на место, где је била крв и постаде јој лице још лепше.

         Пошла је Настенка оцу и рекла му:

— Не брани мени, оче, отпусти ме на пут далеки, на дри-девет далеких даљина. Даждбог дао, да жива будем – да се поново видимо, а ако умрем – на роду, знај, мени је то било записано.

Жао било оцу да пусти у непознато своју најмлађу кћер. А невољно, да даље у скуфу шумском она живи, не може, неће Сварог дозволити. Знао је отац: заљубљено срце девојке, силније је од моћи оца и мајке, оно подлеже само Лади и Макоши. Опрости се он са најдражом кћерком својом, благослов јој даде за пут далеки и пусти под заштитом светлих богова.

Ковач – зналац направио је Настенки седам пари гвоздених чизама, направио је још Настенки и седам гвоздених хлебова, поклонила се она  драгом оцу и старијим сестрама, курган мајчин посетила, дарове Роду и Лади принела и кренула на пут да тражи свог суђеног Јасног Сокола.

Иде Настенка путем. Иде она, не један дан, не два, не три дана, иде она дуго времена. Ходала је и чистим пољем, и урманском шумом , ишла и по високим планинама. У пољу птице су песме певале, урманским шумама је шетала, на високим планинама се целом свету дивила, и дошла је она, на крају, до долине дивне, где је Вајтман   трговачки стајао и из долине у небеса бескрајна узлетао. Настенка је наговорила добре људе на Вајтману трговачком да је поведу и кренула на далек пут са родне земље, на “ тридевять дугих даљина ,,.

Дуго је летео Вајтман трговачки сред звезда небеских,  колико је времена прошло, не знамо, само је Настенка један пар гвоздених чизама износила,  један гвоздени хлеб појела, а ту се и пут Вајтманом завршио, али Настенкином путу краја још нема. Уздахнула је Настенка уморно, а како је Вајтман слетео на земљу прекрасну, отишла је на пут шумски, одлазећи ка спокоју плавог сунца. Дуго времена је она ишла, а када је наступила ноћ, на небу изнад земље су две луне сијале, и виде Настенка кулу у шуми.

Размислила је Настенка: «Поћи ћу у кулу, да људе питам, да ли су видели мог Јасног Сокола из чертога Финиста!»

Покуцала Настенка на кулу. Живела је у тој кули једна старица – добра или зла, то Настенка није знала. Отворила је старица врата, а пред њом стоји прекрасна девојка.

— Пусти ме бакице, да преноћим!

— Улази, голубице, бићеш ми гост. Како ти је име, мила?

— Настенка. А ви, ко сте, бакице?

— Ја сам богиња Карна. А далеко ли идеш, млада девојко?

— Далеко или близу,  ни сама не знам, бакице. Ја тражим Јасног Сокола из чертога Финиста. Да ли си чула ти за њега, бакице Карна?

— Како не бих чула! Ја стара, одавно на свету Сварожјем живим, ја сам све о свим световима слушалаа. Далеко је теби до чертога Финиста, голубице моја, још пола круга дугих даљина.

Ујутру богиња Карна пробуди Настенку и говори јој:

— Иди, мила, сада мојој сестри богињи Жељи, она је старија од мене и зна боље . Можда, она добро тебе научи и каже ти, где твој Јасни Соко живи. А да ти мене, стару, не заборавиш, узми сребрни конац и златно вретено, а да кудељу испредеш – златну нит провуци. Брижно чувај мој поклон, Настенка, нека уз пут са тобом буде, а када се пут заврши – сама га поклони.

Настенка узе поклон, дивећи му се и рече домаћици Карни:

— Благодарим, богињо бакице. А где да идем, на коју страну?

— А ја ћу теби клупче дати, самокотрљајуће и путомерно. Куда се клупче скотрља, а ти њега следи. А кад помислиш да предахнеш, голубице, седи на траву и клупче ће стати, тебе очекујући.

Поклонила се Настенка старој богињи Карни, и пошла следећи клупче. Дуго или кратко, Настенка на пут није мислила, сама се себи није жалила, и види она, шуме су тамне боје, у пољу трава расту нехлебна, бодљикава, горе голе,камените, и птице над земљом не певају. Настенка је још даље ишла, све је више журила. Гледа, опет долина прекрасна, а на њој Вајтмани златни, сви трговачки. Измолила је Настенка добре људе на Вајтману златном трговачком, преобула у други пар чизама гвоздених, скупила клупче путомерно и отишла са земље дивне, где богиња Карна живи.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s