МАСЛЕНИЦА – МАСНИЦА – КОМОЈЕДИЦА


Масленица је старословенски празник којим се обележава завршетак зиме и почетак пролећа. Тај дан истовремено представља опраштање од зиме и Богиње смрти, Марене (Моране), и добродошлицу и слављење Бога Јаровита (Геровит, Јарило), који се сматрао код Старих Словена Богом младог сунца. Празник Масленица слави се на дан пролећне равнодневнице, углавном 20. или 21. марта, а обележавају га и припадници старословенске вере и Хришћани. Познато је да је Словене било веома тешко превести у Хришћанство, јер то је подразумевало потпуну промену начина живота и поимање света око себе, а не само религије и веровања. Јако је тешко људе који више миленијума негују своје обичаје, традицију и културу убедити да се тога одрекну и прихвате другачије веровање. Посебно је било тешко потпуно преобратити православне Словене, који су међу последњима примили Хришћанство. Будући да нису желели да одбаце своје богове, празнике и обичаје, без обзира на насиље и забране које је над њима спроводила њихова власт, црква је пронашла компромис и већину старословенских, традиционалних празника, преобукла у хришћанско рухо. Тако је и Масленица наставила да се прославља као «Сирна седмица» у православном Хришћанству, као претходница великог поста, а у Русији се још увек одржао назив Масленица. Људи су од памтивека доживљавали долазак пролећа као почетак новог живота и указивали поштовање сунцу које даје снагу и живот свему живом. У част сунца, наши преци су у почетку пекли округле колаче, а касније када су научили, почели су да спремају и палачинке. Прва палачинка која би се испекла на овај дан била би посвећена Богу Велесу који се тада, како се веровало, будио из зимског сна. На палачинке се углавном мазао мед или маслац. Прослава Масленице састојала се од низа ритуала којима се указивала част Богу Сунца, Јаровиту, и испраћала Богиња зиме и смрти, Марена, такође уз одређене почасти. Обичај је био да се организује ритуална борба између Јаровита и Марене, и Јаровит би увек победио. Такође, људи би направили од сламе лутку Марене коју би потом запалили и играли око ватре славећи Марену и приређујући јој испраћај до следеће зиме. Стари Словени су увек палили ватру приликом својих ритуала јер је она код њих представљала успостављање везе са боговима. У случају испраћаја Марене, током ритуала који је представљао њен погреб, учесници би играли два кола од којих би једно ишло у смеру казаљке на сату – за развитак и рођење новог, а друго би ишло супротно од смера казаљке на сату – за испраћај и умирање старог. Такође су имали обичај да са брда откотрљају у реку запаљен точак. Масленица је код старих Словена била и празник када су се људи клањали душама својих предака, и тај обичај се данас код Срба зове «Задушнице».

И данас се, још увек, у неким словенским земљама спроводи обред испраћања зиме и Марене, и уз певање одговарајућих ритуалних песама пали лутка која симболизује Богињу Марену, која се потом баца у реку. Увођењем Хришћанства изменио се обред и начин празновања код православних Хришћана, те се недеља пре Великог поста назива «Сирна седмица», док је у Русији празник задржао свој стари назив – Масленица. На тај дан су учесници обреда лутку од сламе, симбол Марене, облачили у женску одећу, носили је кроз село, понекад и на колима, и закопавали у земљу или палили или, просто, кидали на комаде, а остатак сламе би расипали по пољу. Дани Масленице код Хришћана су променљивог карактера, у зависности од тога када почиње Велики пост. У Русији, на пример, сваки дан има своје име. Последњи дан, недеља, назива се Недеља великог поста, када се спроводи обред опраштања, и почиње пост. На тај дан се у православним храмовима верници обраћају једни другима тражећи опроштај ако су се случајно замерали једни другима у току протеклих годину дана, а за узврат добијају одговор «Бог опрашта». Након тога, ритуално би палили лутку Марене коју су звали «Страшило Масленице». Од недавно се више не практикује паљење Марене приликом прославе хришћанске Масленице, јер хришћански свештеници то сматрају испољавањем насиља. Код Јужних Словена се на овај дан обележавао долазак пролећа и слављење Богиње Весне, која је код њих била Богиња пролећа. О ритуалима који су приређивани не зна се готово ништа, или сасвим мало, јер је Хришћанство у потпуности учврстило свој утицај и избрисало све трагове старословенске религије и обичаја, а православно је посебно оснажило након ослобођења од Отоманске империје, под утицајем Руске православне цркве. Све што је остало су датуми разних хришћанских празника, усклађени са датумима обележавања старословенских светковина.

(Текст преузет из првог броја интернет магазина ВЕЛЕС.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s