(Свим драгим,

милим и врлим пријатељима –

Белим Србима и Белим Србкињама,

ма где и камо да су,

те ма у којим год

световима да пребивају,

с љубављу посвећујем

ове лирске записе.)

Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо.

Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања.

Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се, после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и копрене непрозира.

Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких  минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо.

Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо.

У сновима својим, које будни снијемо, у праскозрје неких будућих животних токова.

Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.