НЕ МОЖЕ СЕ КУПИТИ НЕБО И ТОПЛИНА ЗЕМЉЕ


Порука коју ћете прочитати настала је 1854. године, када је амерички председник Франклин Пирс понудио индијанским племенима на истоку Америке, племенима поред мора, да им се откупи земља на којој су живели. Већи део индијанске земље је већ био узурпиран од стране белих досељеника, и овог пута уместо силе, амерички председник је за неких 2.000.000 акри (око 8,100 км2) земље понудио 150.000 долара. На преговорима је био и племенски поглавица индијанских племена Суквамиша и Дувамиша, по имену Сијетл (у србском изговору).

Поглавица Сијетл је тада током преговора, на свом матерњем језику одговорио:

“Када Велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Како може да се купи небо и топлина земље? Та идеја нам је сасвим страна. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па, како их ви онда можете купити? Сваки је делић ове земље свет моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, сваки прамен измаглице у тами шуме,  свети су у мислима и у животу мога народа. Сокови у дрвећу прожети су сећањима на црвеног човека. Када мртви бели људи оду у шетњу међу звезде заборављају земљу која им је дала живот. Наши мртви никад не заборављају своју предивну земљу, јер она је мајка црвеног човека.

Део смо земље и она је део нас! Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – браћа су нам.

Стеновити врхови, сочни пашњаци, топло мустангово тело и човек – све припада истој породици. Када велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас, да од нас жели да купи нашу земљу – превише од нас тражи. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми њему деца.

Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али, то неће бити лако. Ова земља нам је света. Ова блистава вода што тече рекама и брзацима није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света. Да сваки одраз у бистром језеру казује догађаје и успомене из живота мога народа. Жубор воде – глас је оца мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате се сетити и учити своју децу да су реке наша, а и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили своме брату.

Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба: земља му није брат већ – непријатељ. Када је покори он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не мари због тога. Одузима земљу својој деци и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према Мајци – Земљи и према Брату – Небу односи се као према стварима што могу да се купе, опљачкају, продају попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу и за собом оставити пустош.

Не знам! Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног човека, нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање листа у пролеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што сам дивљи – једноставно не схватам. Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много…

Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочвара. И мирис поветарца освежен поподневном кишом или боровином.

Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо дели исти дах – животиња, дрво и човек. Свима је тај дах потребан. Бели човек као да не опажа тај дах који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, не осећа смрад. Продамо ли вам земљу, морате да се сетите да вам је ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је моме деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на којем ће и бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу.

Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек мораће да се понаша према животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем другачији живот. Видео сам по преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из јурећег “ватреног коња”. Дивљи сам и не разумем како „гвоздени коњ из којег сукља дим“ може бити важнији од живог бизона. Шта је човек без животиње?! Кад би животиње нестале, човек би умро од велике усамљености духа. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и човека. Све је у свету повезано.

Мораћете учити своју децу да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете да учите вашу децу, исто као што и ми учимо нашу – да нам је земља мајка. Шта снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано.

Није човек творац разбоја живота, већ је само влакно у њему. Што учини са разбојем – чини са собом. Чак ни бели човек чији Бог иступи и говори с њиме као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа. Видећемо!

Једно знам сигурно, а то је да ће бели човек једном морати да схвати: наш Бог је исти Бог. Можете мислити да њега можете поседовати, као што се спремате да узмете целу нашу земљу. Али, нећете! Он је Бог људи и његова је милост једнака и за црвеног и за белог човека. Ова је земља њему све. Оскрнавите ли је, исто је као кад презрете његовог створитеља. Белог ће човека нестати, можда и пре осталих племена. Прљате сами свој лежај и једне ноћи удавићете се у сопственом измету. У свом настојању горећете у огњу Бога који вас је довео овамо и с’ неком необјашњивом намером дао вам власт над овом земљом и црвеним човеком. Таква судбина се нама чини бедном.

Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове поцепан жицама што говоре? Где су јелени?

Нема их више.

Где је орао? Одлетео.

Правом животу је дошао крај. Почиње борба за опстанак.”

______________________________________________________

Поглавица Сијетл рођен је око 1790. године и био је поглавица индијанских племена, која су живела на пацифичкој обали у данашњој држави Вашингтон. Око 1850. године су мање групе белаца почеле да се насељавају у његовој области. Поглавица Сијетл их је дочекао пријатељски и живео са њима у миру. Круна њихових добрих односа је била и иницијатива белих досељеника да њему у част градић на обали мора, у заливу Елиот, назову по његовом имену, Сијетл. Данас је Сијетл један од најзначајнијих градова у Америци.

Занимљивост везана за поглавицу Сијетл је да је покушавао делом научити и прихватити живот белаца. Примио је хришћанство и по предању био врло ревностан верник. Поглавица Сијетл је умро 1866. године.

(Извор: Башта Балкана)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s