Драган Симовић: Из далеких вилинских светова ка вечном савршенству


6-screenshot_2016-04-08-23-05-34-1

У детињству сам се, све до поласка у школу, вазда сретао и дружио с вилењацима.

Нисам правио разлику између белих и плавих вилењака, између белих и плавих вила, јер су ми били исти, за мене бејаху исти!

Најчешће сам их виђао у етеричном, но, по некад, и у физичком телу.

Са њиховом лепотом, красотом и дивотом не може се поредити нико од људскога рода!

Поготову су прелепи женски вилењаци, беле и плаве виле.

Женски вилењаци су високи око стоседамдесет сантиметара, а мушки су за десетак сантиметара виши.

То бејаше доба чедности и девичанства, не само људи, већ и свеколике Природе: шума, дрвећа, биљака, трава, потока, извора и река.

Свет у којему сам ја растао, не постоји више.

Одавно га нема!

То су они предивни крајолици и предели између Златибора, Златара и Јавора.

Кућа мојих предака горштака бејаше на око тисућу метара надморске висине.

Моћне столетне букове шуме, богате изворима, врелима, потоцима и речицама.

Обично бих, у детињству, сневао и тиховао на једној заравни подно столетних букових стабала, на месту које се зове Саставци, јер се ту састају три дивотна и жуборава потока.

Е, управо на том месту вазда бих наилазио на вилењаке.

Данас их тамо више нема.

Одавно их тамо више нема.

Али, тада сам их вазда сретао.

Скоро из дана у дан.

Они су ми – сада то поуздано знам! – улили љубав према поезији, певању, појању, вилинци, музици…

љубав према свеколикој лепоти, красоти и дивоти.

Никада нисам разговарао с њима, само сам слушао њихово праисконо певање и појање.

Певали би сви у један глас, као да се сви њихови гласови сливају и стапају у једно грло, у један глас.

То је такав склад, такво савршенство, таква милина!

Док би они појали, ја бих се уздизао из свог физичког тела и пловио високо понад модрих букових шума, међу белим и руменим облацима, све време слушајући њихово појање које се стапаше са вечношћу и безкрајем, са далеким сазвежђима и звезданим јатима.

Годинама сам покушавао да призовем и пронађем то појање у овоме свету, но, никада нисам успевао.

Нигде у свету, и нико од људи не уме да нам подари такво појање.

Нема таквих гласова, нема такве вилинке, нема такве музике!

Пре кратког времена, открио сам Татјану Карајанов, једну Белу Србкињу вилењачког и вилинског гласа.

Док сам сневао и тиховао уз њено појање, названо Мудрост шуме, ја сам у трену осетио, препознао и схватио, да је управо то, најближе и најсродније ономе што сам у раном детињству слушао од белих и плавих вила, од белих и плавих вилењака.

Ово је то вилинско и вилењачко појање Татјане Карајанов!

Advertisements

4 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s