Драган Симовић: Вилинска љубавна прича


 

У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.

Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и негде, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.

Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.

Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.

Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.

Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.

Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју  сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s