Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – двадсетипрви део


 
Коначно!
Одмор и самоћа!
Не знам где су се упутили остали, али, знам да ћу још дуго, дуго времена остати овде, у плаветнилу неба изнад мене, које сипа кишу звезда падалица док посматрам сазвежђа оком уморног ратника. Ма колико се трудио да све заборавим, свет који се тренутно обрушио и нестао заувек, не престаје да ми се мота по уму.
Питања навиру, јер, не појмим људско понашање, не појмим, да, биће добије свет, добије сву лепоту на дар, а, ипак, дозволи да нестане. Нестане све лепо створено за тај свет, створено од ,Творца с љубавњу, створено човеку на дар, да живи, узраста у љубави, хармонији,…
-Ледане, не мучи себе. Нико ти неће одговорити разумно. Многа питања сам морао једноставно да заборавим, да бих наставио даље. Покушај и ти исто, то је једини начин да схватиш где су грешке.
-Радмило, шта си видео, па је морало доћи до разарања света?
-Створен је неки нови облик звери! Створили су хибриде, које шаљу овде. Нажалост, много бродова је већ послато на ,,Мидгард,, пре него смо и открили тај паклени план.
Видео сам врсту попут човека, а, није човек. Узели су облик људски, с тим што унутар људског тела нема ништа. Шкољка без душе!
Такве звери шаљу овде, да завладају и у неко доба , надвладају људе којима и спремају уништење.
Видео сам да се хране људском енергијом, коју добијају изазивајући зло и пакост код људи. Хране се и људским органима, хране се и са људском крвљу, хране се, брате , човеком!
-Радмило, ко су они и одакле долазе?
-Из самог тамног света, од самог злог, од господара таме!
Уништењем галаксије, зауставили смо производњу злога, што не значи да неће наставити на другом месту.
Вилењаци раде на комуникацији са космичким јединицама, и, у току је преговор у вези састанка бића на планети ,,Нолу,, у галаксији ,,Сандор,,.
-Зашто састанак?
-Наговестили су ми сарадници, о могућој сарадњи ,,плутајуће планете,, са тамнима. Шта би то значило? Значило би, да та назовимо планета носи исте хибриде или још и горе.
-,,Плутајућа Планета,, је заправо брод, брод који само личи на планету.
-Знам брате, тај је купио робињу!
-Какву робињу, Ледане?
-Сећаш се, рекао сам ти, да је, Мед излажирао трговину са тамнима у договору са Вилом?
Она се посебно спремала да уђе на такав брод.
-Да, сећам се! И?
Хоћеш да кажеш, да је на ,,Плутајућој Планети,,?
-Да! Мед ју је продао њима.
-Ледане, па вест је и више него предивна, брате!
-Знао сам да ћеш то рећи. Сад ме пусти да одмарам, желим мало сна.
-Неће моћи, драги брате!
-Шта још да учиним, Радмило да би ме пустио да спавам?
-Ништа, осим…
-Шта?
Не гледај ме тако смешно, већ ми кажи, Радмило!
-Сана!
-Шта, Сана?
– Па, чека те, Сана, Ледане!
-Где је она? Говори!
-Аха, одједном ти се више не одмара?!
-Радмило, говори!
-Полако, брате, полако!
Мораш успут још нешто да ми кажеш…
-Радмило!!!
-Шалим се! Заиста нам смех свима треба, брате мој. Сана је са, Ланом и Нором, у шуми. Наћићеш их испод храста, вероватно препричавају доживљаје, ждралу и соколу.

Није ми било тешко да их нађем. Шума је сама отварала пут до њих, као да чита моје мисли. Негде, на пола пута, то сам и схватио, да је овде заиста присутна магија. Чаробно дрвеће, цвеће које мења боју од јутра до мрака по неколико пута, трава која као да, када се ослушне мало боље, пева, потоци на свој начин комуницирају, и, ако и њих пажљиво слушаш, чућеш свакакве приче.
Све је некако посебно живо, а, питам се, зашто све то тек сада примећујем?! Зашто раније нисам чуо приче свих њих?
-Ниси нас слушао, мада, можда смо и ми били тихи, можда стидни.
-Ко је то рекао?
Окретао сам се око себе збуњен, и никог нисам видео осим малене птице, црвено-жуте и златне боје.
-Оо, не! Није могуће! Ја, или сам и сувише уморан, или лудим?!
-Шта би било да ти кажем, да, нити си уморан, нити лудиш, већ, причаш са птицом. Да се преставим, Вилењаче! Ја сам ,,Златна Ласта,, а ти?!
-Да, да, лудим!
Па, добро, ако је већ тако, лудим па шта, ево, престављам се!
Благо сам се поклонио и изговорио своје име. Чуо сам да се насмејала, а, када сам подигао главу и отворио очи, очекивао сам да је нећу видети на том жбуну, јер, и даље сам убеђен да лудим, али, на моје велико изненађење, птица је била ту и даље.
-Драго ми је, Ледане. О теби се овде прича увелико, и, пре него што сам те срела, баш сам се питала, хоћу ли имати ту част да упознам тог дивног вилењака.
-Заиста сам изненађен и још више збуњен. Нисам никада имао прилику да разговарам са птицом. Леп је то осећај, верујем, само, потребно ми је време да се навикнем.
-Разговараш са соколом, па са гавраном, вуком, медведом, а, чудно ти је што причаш са малом птицом!
-Да, одлично си то закључила, само, нисам се добро изразио.
Изненађем сам, можеш да ми опростиш што причам можда нешто неразумно?
Обећавам, да ћу исправити то једном шетњом кроз шуму, само нас двоје!
-Ако ми обећаваш шетњу, опраштам ти, Вилењаче! И, још нешто, причаћеш ми о пропутовањима, Ледане?
-Да, да, обећавам!
Птица је раширила крила и одлетела, а, ја сам збуњен и као опијен наставио према храсту.
-Ледане!
Тек што сам изашао из шуме, корак један само, Сана ме је опазила, скочила је и дотрчала до мене, смејајући се на глас. Тај осећај, да, у загрљају имам биће које ми значи више него што птици значи лет, лептиру цвет, или, зори Сунце, је , неописиво леп!
-Сана, колико ми је драго што те видим, то не могу да ти опишем!
-Ледане, и мени је драго!
Једва је то изговорила и поново ме чврсто загрлила. Ко зна колико би то трајало, да соко није писнуо изнад нас. То је био величансвен поздрав витеза , витезу, величанствена добродошлица!
Поздравио сам га, а, он је својим покретима крила показао да иде, мора да иде, и схватио сам да је ту свратио само да нас види, да нас поздрави.

Дуго у ноћ, остали смо сви окупљени под храстом,  препричавајући доживљаје и описивајући светове, које смо виђали, а можда и најављивали за поновна виђења, јер, веровали или не, свет у којем се сада срећемо овде, јесте онај свет, где магија господари.
Наше приче из будућности доносе многе тајне, које вилењаци овде разумеју, и , које ће помоћи свету да реши многе загонетке, али, прича старог Храста је невероватна и непојмива у овом трену.
Запамтио сам једну реченицу коју никако да разумем:
,, У свету овом, срешће се многи светови, бића, многе цивилизације,,!
Шта ли мудрац стари жели рећи? Осећам, да се временска капија поиграла са нама. Осећам, да смо у добу магије, јер, већ сам и наговестио, да је ово свет где магија господари. У последњем сусрету са овим светом, нисам разумео шуму, ни траву, ни цвеће, ни поток, а, ни птице, као данас што разумем. Она мала враголаста птица је била мој путоказ, није ми рекла истину, али, дала ми је до знања, да сам у другом свету, свету, где, Виле, Вилењаци, људи, животиње,…говоре истим језиком.

Наставиће се…

С. Рајковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s