Драган Симовић: Расни Срби су вазда гинули


(Оцу Милети, праунуку Перуна Врањеша, херцеговачког устаника.)

Расни Срби су вазда гинули.

У сваком веку, у сваком нараштају.

Гинули су за Род и Родину, за Србство и Србију.

Гунули су, па већ и изгинули.

Остало их је мало, веома мало.

Сви би расни Срби данас стали под једну крушку.

Србство и Србију нема више ко да брани.

Нема ту ничег чудног.

Бело Србство је изгинуло и нестануло.

На милионе Белих Срба изгинуло је само у последњих двеста година, бранећи Србство и Србију.

Што је ваљало, што је било чиста Раса, то је и изгинуло.

Остадоше само јајаре.

Неће ваљда јајаре да гину за Србство и Србију!

Њима то не пада на памет.

Сва њихова философија, сва њихова поетика, сва њихова мудрост, сва њихова култура и духовност јесте у дебелом цреву.

Срби дебелог црева – како је мој отац говорио – то је само творница измета.

Мој отац, горштак и ратник са три ране из рата, презирао је такве Србе до скота.

Он се њих буквално гадио.

Одбијао је, чак, и да се рукује с њима.

Говорио би: њима и душа смрди.

Кад у неким тренуцима препознам слабост и кукавичлук у себи, тада се постидим пред својим оцем који је давно напустио овај свет.

Чини ми се, да мој отац, у том часу, и види и осећа слабост и кукавичлук у мојему срцу, па ме, однекуд Одозго, попреко и, испод ока, стреља.

И као да ми каже: срам те било, изроде ниједан; ко се плаши смрти, скончаће као псина-луталица!

Расни Срби су вазда гинули.

У сваком веку, у сваком нараштају.

Гинули су за Род и Родину, за Србство и Србију.

Гинули су, па већ и изгинули!

УМЕСТО ПОГОВОРА

Пре неки дан изиђох у Град (наравно да мислим на Београд).

Оним што сам видео, чуо и, осетио у ваздуху, бејах веома растужен и поражен.

Београд је, без икаквог отпора, предат, на изволте, у руке нашим душманима.

У самом срцу Града, у самом Кругу двојке, латинштина и свуда само латинштина!

Нигде србске азбуке, нигде србске високе културе и још узвишеније србске а ведске духовности.

На туђем писму и туђим језиком све је исписано.

Поданички и рајетински дух преовладава Београдом.

Згрозих се, те сетан и поражен, кренух натраг дома.

Макар, овде, на левој обали Истера, могу до миле воље да сневам о Беломе Србству, које обитава и живи негде далеко, у неким давно уснулим сазвежђима и звезданим јатима.

Advertisements

One comment

  1. PoNeko

    Престаћу
    Да дишем говорим
    И пишем
    То Вас плаши
    Апсолутна истина
    Оно изнад
    Што остаје
    Кад све престаје
    Универзална клица
    Која код нас ниче
    Онај пркос који расте
    Престаћу
    Да слушам чујем
    И ослушкујем
    То Вас плаши
    Вибрација љубави
    Она искрена
    Која језике све користи
    Она пружа радости
    Замрзнута светлост
    Која привлачи
    Тај магнетизам
    У души носимо
    И ако нас укинете
    Чула одузмете
    Свест остаје
    Да привлачи
    Наша поколења
    Све се мења
    Ал пролазно што је
    Срж остаје иста
    Коло праведно је
    Зато када заћутим
    И престанем да слушам
    Размислите
    Чија су копља оштрија
    Чије су војске бројније
    Нису ли они
    Који су највише губили
    Битке добијали

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s