Невенка Нена Мишић: Мидгард


 

Ма нисам ту негде

у пролазу двора

прашина из душе, из очију трина

стресем се од бола и од патње Рода

увек нова, чиста ведуна мог кова.

 

 

 

Можда љубав јесте оружје мог мача,

сабље постојања

јер верујем нисам од тог првог плача

немоћна, нејака тако храбра била

да победу носим свога битисања.

 

 

 

Тврдог кова јесам тврђа од ораха

и ако ми очи љубав Рода носе

у том погледу све вас разоружам

 

 

 

Стојим на раскршћу века овог сада

завирујем, чистим пра давне легенде

увек пред очима једино ми блиста

мога Рода војска истине одиста.

 

 

 

Увек имам снаге и када је немам

И ако сам жена моме Роду битна

А за друге можда и нисам баш битна,

Знам да моја душа, љубав и поштење

Битно јесте мени моме битисању.

 

 

 

Мој зов жене вапи нашему устројству

Нашем коду давном што никад не бледи

Устај Роде мили, обриши прашину

Да усправно стојиш пред прецима својим

Да позовеш Роде све што твоје јесте

Од пра давнина до данашњих дана.

 

 

 

Еј ја јесам битна живот победила

и умела јесам да га опет родим

Ко уме да ствара он уме да тражи

Од искре Живота чаробну истину.

 

 

 

Моја жеља блиста у крошњи јавора

Пробуди се Роде да спознаш истину.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s