Јагода А. Маринковић: НЕПОЧИНПОЉЕ


Недосег пољу усне усмерим
жармесец стражари поврх неба
мекоту бразде ралом премерим
под руком јече јурила хлеба

У земљи врата од резе тешка
очева сенка размиче орање
чудна се вода тајном измрешка
опет немиром чека раздање

Да падне семе у бразду
дуго ралом земљу плужимо
тмина се врела прикрада у кости
под чудом даха дуго кружимо

Свемоћни нека нам муке опрости
кујакјаука што трси коров и коље
маглено док тонемо у болснове
где урликом разора непочинпоље

Да ли ћу смети да ли ћу моћи
на овом непочинпољу
да подигнем шатор од
својих жуљних дланова
у овој без сна ноћи

Зажмурим на једно око без сјаја
завирим у себе у сваки угао
погледам се да нема ексера
да нема кукавичјих јаја

Зажмурим и на друго око
сагнем се па скочим
скочим високо високо високо
до наврх саме себе као соко

Одатле се падне свом тежином
сабахданима падам
падам дубоко дубоко дубоко
на дно свога понора

Ко се не разбије у парампарчад
остане читав и читав устане
да ли ћу моћи
на овом непочинпољу
да подигнем шатор од својих дланова

Свемоћни нека нам муке опрости
кујакјаука што трси коров и коље
маглено док тонемо у болснове
где урликом разора непочинпоље

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s