Некада, у тренуцима тиховања, осетим, изненада, неку дубоку тугу у себи која је дошла из ко зна којег сазвежђа и звезданог јата…

Туга неке знане а незнане душе којој никакво добро не учиних, да ли у овом или у неком ранијем животном току!

У последње време, све чешће се будим иза сна у праскозорје, са сетним осећањима у души и болним осећајима у срцу, да сам некога, драгог ми и милог, ко зна где и када изневерио, да нисам испунио обећања која сам негда и некоме дао, да нисам био довољно добар према онима које сам на својим животним путима сретао…

Будим се и кајем, што нисам више поклањао и давао онима који су мени у свакој прилици, несебично, душом и срцем, давали и поклањали кроз многе животе.