Феликс Богдановић: СМРТ ЛАБУДА БЕЛОГ


I

Лабудицу Белу, Лабуд Бели чека

Нестрпљивост у њему, је све већа и већа

Он жели:

Жутим кљуном, да је нежно милује

Да је стидљиво белим перјем, додирује

Дуги врат, с њом да укрсти

Док месечина, светлост им прави

Да је својим крилом великим, брижно загрли

Осећања нежна, под звездама с њом да подели

II

Чист као суза је, бео као снег

Да пред њу, као лабуд прави стане

Силно зажелео је

Бела прса, поносно је избацио

Своја моћна крила, широко је забацио

Од јутра, читав дан се шепурио

Залазак сунца, на хоризонту се очитава

И птица у лету, крај дана је прочитала

Ноћ, већ увелико је преовладала

III

Коначно, ноћ мрачна паде

Донесе, месец и звезде лаке

Језеро обасјано, месечином сребрном

Око језера, мрак се спусти

Читава природа, у сну се опусти

Наступи спокој, тешким временом

А Лабуд Бели, не одустаје

Још чека, Лабудицу Белу

Да појави се

IV

Врхунац нестрпљивости, је дошао

Зашто ње нема? Њу тражити, је пошао

Лагано отисну се, ка обали мрачној

А тамо мрак, страшни се налази

Од тамо, злокобни изглед обале долази

Лабуд Бели, да Њу пронађе је зажелео

Густа трска зелена, уз обалу расте

Тамо се лети, гнезде ласте

Сада по мраку, трска је злокобна и страшна

V

Трска зелена, висока и танка

Густо расте, густа и лака

Склониште савршено представља

Два бисера жута, из трске вире

Језик рашљасти и очи криве

А реп велики, нечујно лежи

У трсци, сигурно ушушкана

Неман грозна, страшна и завучена

У мраку, добро сакривена

А, Лабуд Бели и даље жели

Према трсци, слепо иде

Лабудицу Белу, неуморно тражи

VI

Плива лагано, Лабуд Бели

Месечина, светлост му прави

Он јадан и не слути, шта у трсци се налази

Никога нема, да га упозори

Стани! Стани Лабуде Бели!

Тамо смрт, сигурна те чека!

Ни месец, на небу не жели

Да Лабуда Белог, упозори

Да зору, сачекати треба

Тада, Лабудицу Белу

Тражити треба

Док сунце, светлост му прави

VII

Али Лабуд Бели

Он – заљубљен је!

Он – од љубави слеп је!

Само, Белу Лабудицу да нађе

То, силно жели

Не види, да у смрт сигуну иде

VIII

Има много Лабудова Белих

И међу људима белих

Што љубављу заслепљени су

Што, као Лабуд Бели

И они смрт, страшну дочекали су

Док, Лабудице Беле тражили су

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s