Успомене и наде правих Европљана, Драгош Калајић


Dragos-046
„Није страшно ако човек остане сам против свих. Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје поражених: најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики губитници, од Платона и Јулијана Императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни“, говорио је Драгош Калајић
 
„Пут у Европу“ је лајт-мотив политичког говора на Балкану данас. Ваш непосредни сусрет са Европом збио се пре око четири деценије. Каква Вас сећања везују за то време?
 
■ Можда нисам погодан за такву запитаност јер сам тада био изнимка од правила заражености мог поколења прозападним илузијама, храњеним, по закону супротности, општом згађеношћу моралном бедом и сивилом реалног социјализма. Захваљујући инстинкту и школи београдске Кинотеке — филмовима попут Рађања једне нације Грифита, Трећег човека Рида, Слатког живота Фелинија, Хероји су уморни Сиампиа, те надасве Псећег живота Јакопетија — схватио сам да је западна Европа такође под окупацијом, премда пријатнијом, али управо зато опаснијом и погубнијом, јер успављује и анестезира свести. За мој пустоловни дух живот на Западу био је много изазовнији и занимљивији. Уосталом, нисам хтео да моју животну путању одређује чланство у Савезу комуниста Југославије, па сам га одбио и по повратку, крајем седамдесетих, кад је та „пука формалност“ била једини услов понуђене дипломатске службе, у својству културног аташеа, где желим.
 
Разлике између тих младости и данашњих су велике и нису само „генерацијске“?
 
■ Суштинска разлика између младих Европљана пре четири деценије и данас почива у мозгу и срцу. Нико тада није бленуо у телевизију. Ми смо сами себи организовали луде забаве, а глад за образовањем била је општа. На десници, као и на левици, живели смо за идеале, спремни да за њих и гинемо.
Данас, пак, дешава ми се да одраслој деци мојих познаника говорим о најобичнијим стварима а видим да ме не разумеју, па кад то испитам утврђујем да они чак не знају ни значења обичних речи које користим. Ништа не читају, у школи не одговарају на питања већ заокружују један од три одговора на тест, те су им главе пустиње неразвијености а срца килава и трула. Ми смо били срећни и радосни чак и с трајним песимизмом, а ови клинци данас су несрећни и мрзовољни, унапред дигнутих руку у знак предаје пред сваком претњом живота, заварани телевизијским обманама да ће се све некако средити а они постати богати без труда и рада.
У политичком смислу западноевропске државе биле су тада много слободније него данас, кад су лишене суверенитета и моћи деловања. „Европска унија“ је сушта супротност наших европеистичких идеала, какве сам, почетком седамдесетих, изложио једним манифестом за уједињење Европе, на Венецијанском бијеналу, са Слободаном Машићем. Тада је постојао и смело деловао узорни државник, генерал Де Гол, чија нам величина даје праву меру савремених: све сами интелектуални и морални патуљци.
 
Ваши велики учитељи мишљења били су истовремено и Ваши познаници, и пријатељи, попут Еволе, Паунда, Де Кирика… Каква су то искуства, какви људи?
 
■ Понекад је боље остати код дела, јер такви сусрети могу бити разочаравајући. Некад ни то није довољно. Недавно сам прочитао мемоаре Мирчеа Елијадеа, творца најпотпуније, планетаране мапе традиционалних култура и одговарајућих религијских путева уздизања човека од животињског ка божанском. Ту нема ни једног трага макар покушаја да он сам ступи на неки од тих путева. О изосталом духовном преображају сведочи безмерна таштина, испуњавајући скоро сваку страницу бестидним жалопојкама због недаћа и несташица, те памћењем сваке, па и најбезначајније, протоколарне похвале коју је добио, од гимназијских дана до позне старости. Сазнајемо да је срео безброј знаменитих људи — од Димезила, Јунга и Карла Шмита до Кодреануа, Чорана и Еволе — а не преноси нам шта је од њих чуо, осим оног што га се непосредно тиче.
 
Евола?
 
■ Еволи ме је довела, силом његове радозналости, једна млада десна анархисткиња, лумпенпролетерка, нека Кристина, одбегла од куће и дословно босонога, којој сам из сажаљења пружио тражени кров над главом у свом атељеу. Видевши моју потпуну равнодушност за њене умишљене дражи, да би ме ваљда учинила љубоморним, причала ми је како с Еволом одржава тантра сексуалне ритуале, „флуидним путем“, јер је човек био потпуно одузет од ударца гелера у кичму током бомбардовања Беча, крајем Другог светског рата. Видевши ме дрчног, препланулог и у парадној белој дворедној униформи плаy-боy-а, Евола је у мени видео идеалног саговорника коме ће се хвалити о својим освајањима лепше половине човечанства, уз уверавања како су малолетнице, особито оне одане џепарењу и просјачењу, много боље у постељи од грофица и принцеза, чак и од једне фон Хохенцолер. Ипак, био је толико џентлмен да не изговори њено име.
 
Де Кирико?
 
■ Њега сам упознао као подетињеног роба горопадне и незајажљиво похлепне супруге, руске Јеврејке Изабеле Фар, која је организовала масовну производњу фалсификата његових дела, а није му давала ни за џепарац. Испомагао се тако што би сео за сто кафеа „Греко“, на почетку Виа Кондоти, наручио капућино и мали блок хартије с оловкама у боји, на вересију, из оближње папирнице, те би направио неки цртеж и послао конобара да га однесе у галерију „Русо“, стотинак метара даље, уз молбу да му одмах дају аконтацију. Тиме би платио рачун и стекао тајни џепарац.
 
Не могу да верујем да чак и о Езри Паунду имате таква сећања и утиске?
 
■ Паунд је изузетак, али можда и зато што је сусрет с њим био прекратак. Упозорили су ме да му се не обраћам јер се од ослобађања из њујоршке луднице затворио у тврђаву ћутања. Ипак, након ручка у вили заједничког пријатеља, опазивши како сам седи у троседу на тераси, загледан у златна брда Умбрије, нисам одолео а да му не приђем и кажем, сав дрхтећи од треме: „Маестро, Ваш живот и Ваше дело дају ми снагу да живим и делам.“ Он се осмехнуо, дао ми је знак руком да седнем до њега, положио је своју огромну, чворновату ирску шаку на моје колено и узвратио: „Младићу, то што сте Ви сад мени рекли — мени даје снагу да живим и делам… То се зове Традиција.“
 
Између данашње најразвијеније Европе, оне западне, и Балкана, као „прве Европе“, постоји, изгледа, нека чудна напетост, или невидљива баријера, нека недовољност у разумевању?
 
■ Наши рођаци под сенком атлантског Левијатана, који је на самрти, продали су душу демонији англосаксонског и протестантског либералног капитализма, што у човеку распаљује звери себичности и похлепе. Тако су изгубили осећај припадности духовном заједништву, а њихове нације су се распале у механичка друштва усамљеника који пријатеље траже и налазе једино у мачкама и псима. Зато њих потресе сцена када мачор черечи голуба и стога траже забрану Кустуричиног филма Живот је чудо, а није их потресао покољ народа под бомбама НАТО-агресије 1996. и 1999. године.
За њих ја немам наде, осим оне у чудо. За нас имам, ако не подлегнемо демонији либералног капитализма.
 
Врсни сте гастроном, с великим искуством, писали сте чак и „мемоаре једног чула укуса“. Шта Вас највише опчињава у кухињама Западних Европљана, а шта на Балкану?
 
■ Код наших западних рођака једино особено и вредно су плодови италијанске, нарочито тосканске кујне. И француска кухиња је заправо увоз из Тоскане, који се у време гиљотинирања раширио и на вође револуције. Они су у једној затвореној дворани Тиљерија кушали „последње жеље“ племства, наручиване од пређашњих кувара. Што се наше кујне тиче — не опчињава ме ништа! Поразом елита на Косову, у 14. веку, изгубљено је и дворско кулинарство те одговарајући рецепти, а добијени су млевени отпаци од лако кварљивог и усмрдљивог меса, стога пуњени јаким зачинима, за арапске масе. После рата, враћајући један дуг Игору Мандићу, упитао сам газду скадарлијског ресторана „Златни бокал“ шта нуди; он се поносно испрсио пред славним гостом те одговорио како имају „домаће специјалитете“, набрајајући речени отпад, од ражњића, шкембића и бубрега, до ћевапчића и пљескавица. На то је Мандић мрзовољно али савршено тачно узвратио: „Ништа ту није домаће већ је све само арапско ђубре. Нити су то специјалитети јер их нуде у свакој крчми, од Сарајева до Кабула.“
Судећи под светлом налаза етнолошких истраживања Клода Левија Строса, то је и опасна храна: ко се навикава на такве млевене отпатке постаје једнако бедан, морално аморфан и гњецав, попут милијарди потрошача још горег смећа: „хамбургера“ марке „Мекдоналдс“.
 
А вина? Слажете ли се са поделом Беле Хамваша на ракијске и винске народе, и како бисте, према томе, разврстали Јужне Словене?
 
■ Устаљене границе домета исламократске окупације тачно раздвајају ракијске од винских нација Јужних Словена. Зато се убедљиво најбоља вина производе код Хрвата, Словенаца, некад Срба из Крајине, те Црногораца (мислим на „црмничко“, а и на вина произведена под надзором Института „13. јул“). Они што су трпели терет турског паразитизма и насиља тражили су и налазили у ракији брзи пут извлачења из хроничне потиштености и тескобе, ка некаквом разгаљењу и расположењу.
О томе зорно сведочи „двојство“ јунака „револуционарно-конзервативне“ стратегије отпора окупатору, Марка Краљевића: као несуђени краљ он пије само рујно вино, али не да би уживао у његовом укусу већ да би се поднапијао, попут плебса. У том погледу веома је карактеристична македонска песма „Марко Краљевић и ћелави Ћифутин“ — на савет мајке Марко користи жеђ и алкохол да би отео триста товара злата које речени „ћелави Ћифутин“ шаље султану како би откупио Свету гору, порушио манастире, разјурио монахе и саградио синагоге.
Додуше, има у том ракијском свету и дубљих корена, из најстаријих, негроидних или мулатских слојева такозваног „медитеранског, грацилног типа“ човека, осведочених и култом Дионизија а непријатељством спрам Аполона, бога елита индоевропских, односно евроаријских освајача Балкана и Пелопонеза крајем другог миленијума пре нове ере.
 
Како разликујете оне који пију с рафинманом, ради уживања, од оних других?
 
■ Онај ко пије да би уживао у вину препознаје се по томе што га никад не куша без јела, „на празан стомак“. У Италији никада нисам за трпезом срео пијаног човека: они знају да кратки гутљај вина изискује одговарајући залогај хране и гутљај воде. Зато су увек трезни и луцидни. Припит човек губи осетљивости чула укуса, а и поштовање, барем моје, једнако као и прегојазни. Јер, ако нису у стању да обуздавају у себи те најпростије пориве, како би се одржали пред много вишим и тежим искушењима?
 
Једном приликом, одбијајући да одговорите на неке „политички коректне“ оптужбе, рекли сте: „Не занима ме шта ће о мени рећи људи, него једино да ли оно што чиним ваљаним сматрају моји богови.“ Тако је и данас?
 
■ Зар би могло бити другачије? Моји први богови зову се Световид, Перун и Весна. Следећи евроаријску хијерархију „идеологије троделности“ — коју су буржоаске револуције преокренуле, у корист паразитског и изопаченог дела „трећег сталежа“, што својим прогресом, већ више од два столећа, све нас води у суноврат — Световид је бог суверенитета и магије. Други отелотворава начело одбрамбене силе и заштитник је борбеног племства. Весна је богиња свеколике плодности и пролећа. Да сам Хелен, звали би се Зевс, Арес и Хера, а да сам Римљанин: Јупитер, Марс и Квиринус. Баш сам поменутог Белу Хамваша одредио као најбољег мислиоца те „треће функције“, у поговору за италијанско издање његових огледа о поезији и рату.
 
С годинама, међутим, чини се да сте суштински све ближе православљу. Вара ли утисак да се те две традиције, словенско-паганска и православна, ипак сједињују негде у дубини Вашег срца?
 
■ Запањен сам Вашим опажањем… То до сада нико није уочио и потврђује моје искуством стечено уверење да жене умеју располагати најдалекосежнијим спознајним моћима, сачињеним од интуиције, која је изнад разума. Под подстицајима једне руске школе истраживања садржајаНовог завета, те након сопствених много ширих и даљих истраживања, доспео сам до непобитних сазнања да је хришћанство огранак иранске религиозности те да је Исус Христос последња појава аријског Саошајанта, односно Спасиоца, који је такође рођен „безгрешним зачећем“ и долази на крају циклуса од три хиљаде година да васкрсне мртве и поведе одлучну битку против зла. У светој књизи иранских Арија, Авести, стоји обећање: „Када мртви буду васкрсли, живи Спасилац ће доћи без оклевања. По вољи живот ће бити преображен“ (Јашт, XИX, 11 и 89). Зато управо ирански свештеници први долазе на поклоњење Исусу Христосу, у знак посвећења његове улоге. Уосталом, и плаштаница из Торина, коју су крсташи отели у пљачки Константинопоља, почетком 13. века, сведочи стасом, ликом, косом и крвном групом да је Исус Христос био кавкаског, односно аријског порекла.
 
Словите као велики шармер и миљеник лепих жена. У једном интервјуу 2004. године кажете: „Захвалан сам женама које су ме волеле. Да није њих, одавно бих напустио ову наказну, тровачку и лихварску цивилизацију“?
 
■ Најрадије бих се одазвао позивима пријатеља да им се придружим и уживам на једном карипском острву, или у аргентинској хацијенди, или у намибијској оази немачких колониста, што ме упорно чекају и стално зову, дакле далеко од овдашњих страхота. Држи ме овде надасве помисао на стид од женског презира ако бих напустио своје дужности и одговорности. Мене у животу одржавају превасходно обавезе према два женска бића којима је потребна моја љубав и дугови спрам две именице женског рода: према мојој супрузи и кћери, те спрам Србије и Европе.
 
Балканци су уверени, сви одреда, да је репутација њихових мушкараца у Европи изванредна. Да ли је то плод таштине и претеривања, или има утемељење у стварности?
 
■ Осматрајући њујоршко високо друштво, један од јунака мог последњег романа, Српска деца царства, иначе једини преживели учесник афере „Делон–Помпиду–Марковић“, дакле из поколења београдских „златних дечака“ који су емигрирали на Запад током шездесетих, „сексом за крухом“, гласно опажа: „Овде је сваки труд удварања непотребан, бар за нас, Србе, јер смо без конкуренције. Жена која овде хоће да има добар секс мора да се подаје смрдљивим Порториканцима, уз опасност да је мајмун после убије ради продаје њених унутрашњих органа. Ако пак жели интелектуалне разговоре — мора да се дружи с педерима. Код Срба има и једно, и друго… Њихов први проблем је што то још не знају, а следећи и већи је што су Срби избирљиви.“
То је трајало једва до мог поколења, условљено Брозовом класном уравниловком, која је критеријум женског избора лишила новчаног елемента. Било је много више наочитих момака него девојака те смо се борили за њихова срца свим средствима. Туче око девојака биле су наша свакодневица. Ипак, то су биле витешке туче, један против једног, никад линч, никад није севнуо нож, камоли пиштољ. Морали смо да будемо „десетобојци“, обдарени не само мужевношћу, храброшћу, елегантним одевањем и каваљерским понашањем, већ и високим знањима. Наше вечерње седељке биле су испуњене слушањем класичне музике, плесовима, удварањима, пољупцима, али и интелектуалним турнирима, ради освајања женске пажње и наклоности, за које смо се помно припремали. Да ми је тада неко рекао да ће доћи време да женске јуре мушке, да ће „најпожељнији“ бити они новообогаћени, па макар и испразне моралне и физичке наказе — мислио бих да му је позлило па булазни. Ако мит о балканској потенцији има неке основе, то није заслуга Балканаца већ општег суноврата мушкости под сенком Запада, под отровима идолатрије новца, што шире страх, исцрпљују мушкост и одузимају моћ радовања животу.
Јасмина Кантарџијева
 
(Магазин ВИП Гала, Скопље, 2005)
Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s