Драган Симовић: Време када су србске мајке певале деци успаванке


Вилењакови лирски записи

01

Кад год ми је на души тешко, певушим неку праискону песмицу.

Песмицу коју само моје унутарње биће препознаје и разуме.

Обично певушим на самогласнике.

Уместо речи, певушим само самогласнике.

То су силнице које се још зову и мантре.

Почнем са А, па потом на Е, па на И, затим на О, и, на концу, на У.

Певушење на самогласнике има исцељујуће и магијско дејство.

Прочишћава дејствене жвирове илити енергетске вртлоге – чакре!

02

Некада су све србске мајке певале деци успаванке.

Деца нису могла заспати док им мајка не отпева успаванку.

Тада су деца и била здрава.

Здрава и телесно, и душевно, и духовно.

Данас мајке не певају деци успаванке.

Зато је толико болесне, тужне и несрећне деце.

Данашње србске мајке успављују децу уз неке туђе и туђинске песме и песмице.

Пуштају им песме са рачунара или мобилног телефона.

Али, то није исто!

Не само што није исто, него је и супротно од онога што би требало да буде.

Мора мајка да певуши деци!

Деца морају да чују глас своје мајке, да детиње унутарње биће упије глас мајке.

Преко гласа мајке деца се и повезују са матерњим језиком, са предањем, са митом, са боговима и прецима.

Шта мислите: зашто сви језици света имају заједнички именитељ – матерњи језик?

Није то случјно, јер случај не постоји.

Само неосвешћени и бесловесни говоре о случају!

03

Певање није само важно, већ и битно!

Прочишћава чакре, енергетске жвирове и канале.

Певање је поготову важно за грлену чакру, где је и смештена штитаста жлезда – штитњача!

Све више Срба данас побољева од штитњаче.

Зашто?

Зато што Срби све мање певају.

Све мање певају из грла, из срца, из душе.

Обично певају тескобно и усиљено, у неком распусном и пјаном друштву.

Но, то није певање!

То нема исцељујуће дејство.

Када певамо из грла, из срца и душе, тада најлакше и најбрже из себе избацујемо нагомилано негативно дејство: бес, љутњу, мржњу, пакост, злобу...

04

Када се, у неко суморно и магловито јутро, пробудим тежак и вас никакав, када не знам више, да ли сам жив или мртав, одмах почнем да певушим неку своју праискону песмицу.

Испрва, неколико тренутака само, иде веома тешко, скоро да не препознајем ни себе ни властити глас, скоро да то певуши неки мртвац из гроба… но, убрзо потом: мој глас поново постаје мој глас, ја поново постајем ја, и овај свет поново постаје мој свет…

Устајем из гроба, васкрсавам, и изнова се рађам – али: у светлости, лепоти, доброти и љубави!

05

Песма нас је одржала!

То није поштапалица.

То није неко пјан, луд и бесловестан тек онако, узгред, изрекао.

Не, то је истина сушта!

Истина сушта за сва времена.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s