Драган Симовић: Унутарњи рад на себи – без предаха и престанка!


Упамтите: ма колико радили на себи – никад није довољно!

Рад на себи – то су сви наши будући и прошли животни токови, сви наши еони, све наше вечности.

Рад на себи је први и најважнији рад.

Сви други радови јесу подређени раду на себи.

Кад без предаха и престанка радимо на себи, тада ће сваки наш следећи животни ток бити на вишем ступњу, на вишој духовној и узлазећој разини.

Радећи на себи, ми стварамо и развијамо све нова и нова наша душевна, духовна, небесна и божанска тела.

Замислите да градите кулу високу и превисоку, да желите да саградите кулу до облака и понад облака, до звезда, до неба.

Е, то је рад на себи!

Може се без престанка и предаха радити на себи и, опет, радити све друго у овоме свету.

Од ране младости, без престанка и предаха, гле! радим на себи.

Сада ће неко помислити, да ја ништа друго нисам ни радио у овоме свету!

Не! радио сам, у овоме свету, све оно што и други људи!

Женио се, рађао и подизао децу, радио у разним редакцијама дневних и недељних листова; био сам уредник у издавачким кућама; писао књиге, писао за листове и разне књижевне часописе; повремено радио у пољу, у њиви: сејао, копао, брао кукуруз… Стизао сам свуда. Бивао сам на различним књижевним и уметничким скуповима, путовао и лутао…

Па, ипак, све време сам, без престанка и предаха, радио на себи!

Рад на себи одвија се у нашем унутарњем суштаству, дубоко у унутарњој тишини.

То је ток, то је поступак који нема никакве везе са спољним светом.

И када сам седео у великом друштву и разговарао са људима, ја сам и тада радио на себи, једнако као да сам посве усамљен, негде сред широка поља или у столетној шуми.

Кад човек почне да ради на себи, то му се испрва чини тешко, веома тешко, и, скоро, да одмах пожели да одустане, јер му се чини, да то не може, да није дорастао томе, да је преслаб за такве подвиге.

Но, ако те прве препреке и тешкоће савладамо, онда нам већ после неколико недеља бива лакше, па све лакше и лакше, да би се, већ после годину дана, тај унутарњи рад на себи одвијао сам по себи, без икаквог нашег труда и напора. Напросто, тече само од себе, као горски поток.

Без непрестаног унутарњег рада на себи, нема нам живота са сврхом и смислом!

Са унутарњим радом на себи, одвија се упоредо и унутарње тиховање, унутарња медитација и молитва.

Наше срце преузима улогу нашег ума, нашег унутарњег Бога, и води наш поступак без почетка и свршетка!

Никада нисам, и никада нећу бити, задовољан властитим унутарњим радом на себи.

И то је добро, и то је, уистини, дивотно!

Никада не смемо бити задовољни властитим унутарњим радом на себи!

Јер, морамо да стварамо без престанка и предаха све нова и нова своја виша и тананија, духовна и божанска тела: да надрастемо Земљу, да надрастемо Сунце, да надрастемо Галаксију… да стигнемо далеко и високо, да се узнесемо до Самог Језгра Васељене, до Творчева Престола…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s