Верица Стојиљковић: Прича о Крушки


Крушке дрво једно, на пропланку,

У тишини збори,…

Човек је, пре векова много и оно било….

Бејаше давно, у  сутон, кад све се смири

Чекао човек невесту, своју девојку!

Сео под крушку, наслон му  глатка кора!

Још чуо се птица цвркут и бумбара лет!

О, срце му тукло, поглед летео стално на пут

Траву миловаше ко вољене руку!

Чињаше му се, да прође година сто,

Док гледаше облаке, како  лете небом!

О, поведите ме – да сретнем што пре- њу!

Мрак је полако силазио, пропланак гасио,

Срце му тукло и зебња му стиже…

Устаде човек,  крушку загрли и

Као божанству поче да јој се моли!

Дрво се затресе и упита човека,  

зна ли, ко му је девојка?

Љубљена моја, како не бих знао,

Погреших  што сам ти се и обратио!

Не, ниси – рече му дрво- заволео си,

Истину ме знајућ, да твоја лепојка

Је Вила планинка!

И ако желиш за њом да пођеш,

Овога се живота, мораш да одрекнеш!

Приста човек; запита само,

Шта чинити му треба и где да иде…

Нигде – одговори дрво- загрли ме,

Чврсто,  пољуби гране,  срце ослушни,

То ја сам мили, погледај ме…

У трену из дрвета изађе Вила,

Венчићем од цвећа украси му главу,

Узе га за руку, закорачише у дрво и

Нестадоше!

Сваки пут, када Сунце јутром изађе,

 Најпре овај пропланак  обиђе,

Насмеши се благо, пошаље крушки

Један зрак  радости, да разбуди

 Оно двоје успаваних, заљубљених….

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s