Анђелко Заблаћански: Ноћ сећања


Грле ме сенке

месец у крошњи снева

снове од сребра.

 

 

Славуји краду

капи росе из ока

тајну далеку.

 

 

Осмех се враћа

у ноћ лепљиву од зноја

пољубац жудње.

 

 

Тама ме тргне

месец се за облак скрио

славуји ћуте.

 

 

Поглед ми лута

кроз украдено време

прости самоћу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s