ОБНАВЉАЊЕ СВЕСТИ О ДРЕВНОСТИ – Владимир Максимовић


1422484_230131397184223_4448074735852949961_n
Култна прошлост као утемељење српске интегралне идеје
Наше мишљење о националној самобитности мора да добије данас нове димензије. Иако је било покушаја да се те нове димензије устоличе као водеће оне нису могле да добију примат према службеној доктрини националних Срба у којој је владало тројство православља, монархизма и равногорства. Очито је да та мртва симбиоза настала у току Другог светског рата и чувана у српској емиграцији под покровитељством англофилства све до 1990. г. а потом враћена у земљу не може дати ништа добро нашој данашњој националној идеји. Превасходно та идеја више није национална јер је постала апологетика англоамеричког империјализма који ју је доиста и сачувао живу у својим политичким лабораторијама док је истовремено омогућавао комунистичкој доктрини да ов-де спроведе разарање националног идентитета.
Да би направили успон и сачували нацију Срби морају да своју идеологију и духовност изграде на живој духовности проистеклој из расног и митског херојског духа наших предака. Наше старо аријевство, индоевропство, стара српска религија, паганство, усмена књижев-ност, антропогеографија и етнокарактерологија морају да добију модерну форму како би се на тој бази ојачала свест и идентитет. То је исконско полазиште, вечност попут Соколовићеве „Ћуприје на Дрини“, вечност која је напуњена соковима крви великих претеча немањићко-душановске моћи и модерних градитеља српске држав-ности од 1804. па све до наших дана. Нема разлике ни дисконтинуитета од безимених аријевских предака из хеленско-илирског времена и познатих средњовековних вођа Цара Душана и Кнеза Лазара са јунацима солунског фронта, мисијом Драже Михаиловића, генерала Милана Недића или нашим савременицима Радованом Караџићем и генералом Младићем. Ради се о историјском континуитету, крви и кичми нације која не сме бити преки-нута.
Спас наше духовности лежи у обнови континуитета паганског или аутохтоног које нам је увек кроз повест омогућавало победничку мисију и снагу. Стара српска религија и митологија није непријатељ свога детета званог Православље, већ дете мора да поштује свога претка, а не да га напада и пљује попут дела модерних теолога који владају Српском православном црквом. На жалост ми морамо кренути у отворени рат против њих и нашу древност повратити у догматику вере и у мишљење световности. Ако изгубимо континуитет пропадамо као модерна нација. И зашто би се одрекли тог величанственог наслеђа скривеног у тмини прошлости и у мрви-цама обичаја и предања.
Неминовно је наше разрачунавање са јудеохришћан-ском догматологијом и популарним византизмом и борба за враћање теорије о нужном синкретизму који се је задесио у том времену неминовне хришћанизације. Ми нећемо данас правити нову Српску стару православну цркву већ морамо само променити догму кроз враћање традиционалних обичаја у пуном светлу. Свештеници не треба да страхују јер они ће и даље проповедати веру наших предака, стару обичајну и природну саткану од искона.
Кључна реч је „континуитет“, свест о древним пре-цима којима не знамо имена и који су нам вековима чували земљу, до савременика који су то исто радили у нашем времену. Митско скривање Радована Караџића и Ратка Младића је метафизички чин чувања континуитета и свести који не сме бити прекинут. Ако та спона древности остане читава и наша нација ће наћи свој пут у обнављању и уједињењу па макар он трајао стотине година и више које су пред нама.
Помислим често на великане и усправне који су ходили крвавих ногу по том онтолошком путу српске нације и доприносили да он буде сачуван. Тих великана је било свих занимања од ратника, свештеника, мислилаца до обичних људи. Никад се не зна када ће неко обично дете досегнути врх и предводити мисију. Ми их имамо доста и можемо учити из њиховог дела. Свест о нацио-налном поносу отвара нам те путеве древности којима идемо сасвим модерно и савремено. Рајински менталитет који је настао кроз историјске окупације није никада допринео никаквом просперитету и успону државе и нације већ је и даље спроводио пропадање.
Борба за српски континуитет од античке до југословенске судбине је стварност која може допринети победи злог савременог времена и омогућити да пребродимо насилне политичке ломове. То је уједно и политичка идеја на којој требају да раде све националне опције од умерених до радикалних. Уједно то би била и једина тема метаполитичких покрета нове деснице. Замајавање самих себе са бајатим конзервативизмом, богомољаштвом и циркуским монархизмом не приличи национално свесним док нам се разара врхунска национална култура мрежама „невладиних организација“ и „независних медија“. Време је за правилно идејно усмеравање и профилисање идеје унутар националног блока да би се могло узврати-ти у борби против препознатљивих разарача, другова и другарица неокумровачког профила и несвесних брада-тих свих униформи.
Преузето из књиге: ВОЉА ЗА НАЦИЈОМ, Владимир Максимовић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s