Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака (25)


 
Лутали смо, тражећи храм у коме се чува наша књига. Радмило се, по сећању која му непрестано навиру управља и, успева да нас доведе до планине, на чијем врху, у самим стенама, скривен од погледа људи и нељуди, ,,лежи,, мали храм.
Цео дан смо провели у пењању уз планину, а, пред сам залазак сунца, нашли смо се испред, или је боље рећи, испред нас су се нашла дрвена двокрилна врата. На први поглед личи као да стена има врата, и то боје попут камена, тако да се не могу приметити ако се не приђе близу. На вратима је стара зарђала брава, коју сам некако успела да померим, мада, никакве вајде од тога, јер, да би покуцали ,а, да би нас неко чудо да куцамо, требала нам је гвоздена тољага. Нас троје смо гурали врата заједничким снагама,али, узалуд, ни макац. Онда смо их вукли, ни тада нисмо успели да отворимо. Сунце је зашло, и, нисмо имали други избор, осим да лупамо опет сви заједно свим силама и да вичемо на сав глас:,, Отворите! Има ли кога?!,,
Ништа!
Никог нема да нам отвори врата, нико нас вероватно и нечује. Сели смо да размислимо, шта нам је чинити, како да, или отворимо врата, или, дозовемо ,,чуваре,,.
-Лана, шта мислиш, да ли нам је потребна магија да отворимо врата?
-Није добро на силу да отварамо било шта.
-Да, Нора, слажем се. Међутим, ми смо у опасности, и немамо избора.
-А, шта мислите да размислимо, и, као што си нас по сећању довео овде, брате, тако исто да се присетимо начина на који се ова врата отварају. Ако смо, некада били овде и оставили књигу, то значи, да, засигурно знамо и како да уђемо у храм.
-Одлично, Лана, пробајмо и то, и, ако не успемо до поноћи, морамо на силу ући, па, шта буде, биће.
Остали смо  испред врата, лежећи на стени, и, посматрајући звезде. Мисли су ми летеле кроз светове, тамо-амо, тражећи ,,кључ,,. Многа сазвежђа видим, нека баш испред мене, а, нека су иза њих у дубоком Космосу. После сазвежђа у дубоком Космосу видим она из другог, Космоса, и, тако редом, али,, кључ,, не налазим. И, док још будна сневам, и, док још тражим ,,кључ,, тамо где га нема, а, Нора и Радмило исто, као да нешто зашкрипа иза нас. Сво троје смо брзо устали, и, на наше велико изненађење, врата су се полако отварала.
Светлост од бакље, која је долазила иза врата, ширила се и увећавала преко стена, према нама. Све је било мистично док се није појавио нико други до ,,патуљка,,.
-Ха, он отвара ова врата, а, нас троје нисмо могли?
Зачуђено прозбори, Радмило.
Како је патуљак чуо, Радмила, тако је бацио бакљу, и, вероватно у страху, није успео врата да затвори, већ, побеже одакле је дошао, а, ми смо брже боље утрчали за њим.
Чим смо ушли у неки мрачан ходник, врата су се сама од себе затварала полако и веома бучно.
-Добро, ушли смо! И, знате шта?
-Шта?
-Шта, Радмило?
-Ако смо, тј. ако сам нас довео на погрешно место, биће весело!
-Ниси, сигурна сам, погледај цртеж на зиду са твоје леве стране.
Радмило је још мало примакао бакљу зиду, и, …
На зиду је цртеж. На цртежу су приказане три особе, две виле и један вилењак. Поред њих су написана њихова имена, Лана, Нора и Радмило, а, изнад њих је нацртана књига.
-Ово смо ми некада нацртали, или…
-Да, ово је, Нора нацртала као знак нама самима.
-Идемо онда кроз овај ходник даље, и, надајмо се само, да, нисмо постављали и замке.
-Чекајте! А, где је, Ледан? Њега нема на цртежу?
-Открићемо убрзо, само наставимо нашу потрагу.
Ходник је био уклесан у стене, и, више је личио на тунел него на ходник, на мрачан , дуг и хладан ходник.

Наставиће се…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s