Драган Симовић: Вечерња сетна песма


Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

 кад под ветром повијају главе.

 

Свирале су тополе над водом,

сетну свирку једне кишне ноћи,

док сам млађан киснуо под сводом –

јер је драга рекла да ће доћи.

 

Бејаше то у једно пролеће,

 кад ја бејах још млад, зелен соко;

 ни те ноћи, ни ноћи следеће –

 никад више не виде је око!

 

Од тада је прошло много лета.

 Као некад, али седих власи,

седим сетан испод тих дрвета,

и још чекам, да ми се огласи.

 

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s