Мика Антић: БЕЛО


Бело

Небо.

Небо.

Среће доста.

У пролећу по дрвећу

од месеца кикот оста.

Еј умрећу.

 

 

Еј умрећу испод грања

крај заспале воденице

за девојке,

миловања,

плетенице.

 

 

Еј, умрећу од даљина,

од младости

и од снаге,

за крчаге пуне вина,

за крчаге,

 

 

да се пије,

да се смеје,

да се пева преко њива,

сав од сунца по устима

исполиван.

 

 

Да ме чекаш испред кућа,

да развезеш руке зреле,

очи би се од сванућа

разболеле.

 

 

Разболеле и опиле

да се смејем до болести.

 

 

Еј, да ми је низ априле

тебе срести.

 

Еј, да ми је да излудим,

а багрење расцветано.

Еј, да ми је голих груди,

са кошуљом подераном.

 

 

Еј, да ми је да те љубим

слаб до ропца,

јак до крика,

кад забеле здрави зуби

хармоника.

 

 

Еј, да ми је у пролеђу

у милион врелих боја.

 

 

Еј умрећу бос по цвећу

самог себе разболећу.

Еј девојко душо моја.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s