Божидар Мандић: ШУМСКИ ХРАМ


Шуму осећам као светилиште. Понекад сатима седим у самом средишту згуснутих стабала, не желећи ни милиметар да се померим. Све око мене и у мени дотиче савршенство. Пријатно ми је као у првим тренуцима сопственог зачећа. У материнском стомаку смо безбрижни, чак ни водена узнемиравања не чине да осетимо страх од постојања. А већ смо закорачили, кроз утерус, у живот.

                        

Поглед испод мене је испуњен миром, мада се гране лелујају. Недешавање ми потпомаже да у себи осетим дубину миленијумског пејзажа. Велика је тајна ко је аутор природе, али она указује да је у њој тајна трајања. Мисија коју човек сам још не може да створи. Мој дом је окружен буковим, грабовим, храстовим и багремовим шумама – и то је мој азил. Свакодневно, пошто су та пространства надомак мојег дворишта, живим пријатељство са њима. Често сам овде без људи, али је присуство живота веома интензивно. Нема шумског бића које не храни човека. Инспирација је непрестана, а мени се чини да стабла постају људскија од човека.

 

Гледам га, а од њега осећам загрљај. Сама реч дрво, од грчке речи ”ксиле”, значи – оно од чега све почиње. Шумски смирај нас испуњава и кад то нисмо заслужили, јер овде све поседује свест о започетости. Сваки тренутак Истине испуњен је нежним протоком свиленог времена који морамо да пропустимо кроз себе. Зато је сваки тренутак Почетак са великим “П”. Из њега се твори настајући ток стварања.

 

 

И управо због таквог опредељења да проживим свој живот аутентично и кроз себе, много пута био сам погрешно схватан, одбацивањем маргинализован од друштва, јер појединац никад није у сукобу са средином, већ је обрнуто. Никада нисам видео да је неки појединац нанео неко зло друштву, али је обрнутих случајева у протеклом времену било много. Зато често, док растерећено шетам шумом, чујем гласове из стабала: МИ ТЕ РАЗУМЕМО!

Никоме о овоме нисам казивао, јер знам да ме опет не би разумели, али моја снага вере и није у томе да сам чуо гласове, већ ја их заиста чујем. Дрво заиста говори. У њему су гласови који ћуте, али су они важнији од савремене понуде фетиша и гомиле артикала из супермаркета. Мир из дрвета не можемо купити, али га можемо заслужити. Цена је: Етичност!

 

 

У грубим линијама дрветове коре, док их милујем врховима прстију, не назире се клавирски каприћиозо, већ музика ненаметљивих ветрова из давнине, из исконе милозвучности неопходности. У светом храму зеленог лелујања све је уједињено. И дрво и шума. Нема раздвајања индивидуалног од колективног, јер шума никог не жели да омета. У њој проводим сате, а време не пролази. Шума је постојана, а човек може нешто да учини. Можда не да промени свет, али да седећим делом свога тела буде присутан у сопственом завичају.

 

 

 

 

Из књиге БЛАТЊАВИ ПУТ Божидара Мандића

 

 

 

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s