Јарило – Јаровит


 

a52656f4d91b9c039b537892f0b381e2

(23. април (лажитрава) је Дан бога Јарила или Јарило пролећни)

Из словенских извора

Најпре ћу изнети одређење овог митског лика из Рајтерове Словенске митологије. Ко су Јаровит, Геровитус? Јаровит је бог Померанских Словена. Термин “Јаровит“ је састављен од јар- “жесток, ватрен, жустар“ и -вит, суфикс за образовања личног имена. Упоредити са личним именима: Јарослав, Јарополк. Према Брикнеру, Јаровит је идентично са Световидом, са богом који је са Јаровитом у значењском смислу сличан, судећи бар према етимологији израза: јар- и свет-, јер су обоје само епитети за једног трећег бога (Сварожића) (Reiter, 182). Према Афанасјеву, “Јаровит одражава оплодну силу пролећног Перуна“, а мишљења су подељена о томе који је бог код Словена представник тзв. “ратног бога“, бога рата. За разлику од других истраживача, Ото Бамбершки управо Јаровита назива ратним богом. Када је реч о боговима и киповима Словена на острву Рујану – бар према извештајима хроничара, кип Јаровита био је направљен са великим штитом, који је обложен златом.

Афанасјев упозорава на источнословенску транскрипцију, односно на поимање Јаровита као Јарила. Јарило је код Словена бог оплодне снаге, бог благодетног пролећа, који је код Германа покривен именима Фро или Фреир. Фро је покровитељ љубави и бракова; од њега зависи и киша и бистро, јасно време, летина на њивама (Aф., I, 438 и даље). Значај Јарила се објашњава из самог његовог имена и сачуваним предањем о њему. Корен јар повезује у себи појмове а) пролећно свитање и топлоту, б) младу силу, в) љубавну страст, похотљивост и плодност. У карпатским планинама јар (пољ. iar, iaro, чеш. gar, garo) – пролеће, тј. јасно и топло годишње доба, јарец – мај, српски јара – жар који пече, јарко сунце – исто што и наше “красно сунце“. Даља етимологија: српски: јаро жито, пољ. iarе zbože, jarica – пшеница, српски јарица – летњи плод, јаровик.

Приликом прослава посвећених богу Јарилу, у многим местима се указује на тесну везу овога божанства са летњим непогодама, у чему постоји велика сличност са функцијом бога Перуна који даје кишу. Који су елементи, карактеристике светковина посвећеним овоме богу? То су пијанство вином – као симболом бесмртног напитка богова (= кише), обесни плес, сладострасни покрети и бестидне песме (симболи небеских оргија облачних богова и духова непогода). Све то подсећа на древне оргије, на светковине посвећене богу Дионисију.

Код других Словена Јарило је извесно постојао под другачије изведеним именима Јаровит (вит- свршетак, окончање, корен – јар), кога старије хронике доводе у везу или чак сасвим идентификују са Марсом: “deo consecratus“. Марс је првобитно громовник, који поражава демоне, а потом је бог ратни. Као небески ратник (бог јаросни = гневни), Јаровит се ликовно вазда представља са одбрамбеним штитом. Срезневски је сматрао да Руевит у ствари није нико други до Јаровит. Могло ви се казати да су празници посвећени тројичкој суботи у хришћанству у основи празници који су некада били посвећени Јарилу или Перуну као плодовима оплодње, сматра Афанасјев.

Фаминчин допушта могућност да је постојао један круг богова који је имао исти смисао, а чија се имена изводе на истоветан начин. Сасвим у складу са Рујевитом у истом митолошком кругу налазе се и други богови Балтичких Словена: Геровит или Јаровит, који су веома поштовани у Волегасту и Хавелбергу. Само њихово име, поименице Јарило, укључује у себе појам о јарости, о ватреном богу, сагласно са Рујевитом и Редигастом (Fam, 187). Према Фаминчину “Купала који и код Бело – и Малоруса представља исто божанство“ у другим местима где живе Словени, “називали су Ладом (Ligo, Lodo), Јарилом, Јаном, Иваном“ (Fam, 268).

Трстењаково гледиште је сасвим јасно. Тзв. летње сунце “показује се као највећи добрица, зато преузима посао пастира и ратара и добија имена: Јаро, Јарило, Велес, Волос, Курент“. “Јар значи: топао, врућ, јарко сунце, топло сунце; јарац зато симбол топлог сунца.“ “У Триглаву-Тројану имамо дакле да тражимо: јутарње и подмлађено сунце које је код разних словенских племена имало разна имена: Јутробог, Јарило. Према различитим својим делатностима, оно је божанство рата“ (Триглав, 13). Присетимо се Брикнерове тезе да су Словени под разним именима имали у виду исту божанску суштину. “Што је у Шћећину и Приморју и даље на југу, у Бранденбургу био Триглав, то је исто био Световит у Русији, Јаровит у Хавелесбергу, и Сварожић у мекленбуршком Радгошћу.

Како Иванов и Топоров одређују Јаровита? Јаровит (lat. Gerovitus, Herovith), одликује се као ратни бог, упоређен са Марсом. О ратним функцијама Јаровита говоре следећи његови атрибути: златни штит, који се у доба мира не сме померати са свога места, као што се у време непосредно пред рат штит износи пред војску да би се окуражило становништво. Са Јаровитом је повезан и пролећни празник плодности средином априла. Тада би на једном извору свештеник магијски “производио“ реч Јаровита, из чега је следило, да се у власти тога бога налазила зелена и плодна земља коју он дарује људима или је, ако је не заслуже, одузима. Обе изнете функције Јаровит (да је то ратни бог и бог плодности, пролећа) сагласне су са етимологијом првог дела његова имена. О идолу Јаровита практично нису сачувана никаква сведочанства. С правом се може поставити питање због чега је његов огромни златни штит висио на стени светилишта, а није се налазио у рукама идола, као у Сварожића-Радогоста?

Рибаков је Јаровита сместио у групу оних мушких словенских божанстава који брину о плодности. Група божанства која су повезана са плодородношћу, јесу: Род, Велес и Јарило. У народном сећању, свечаности намењене Јарилу-Јаровиту, спадају у групу фалусних обреда. Пре свега реч је о обреду “сахрањивања Јарила“, који је сачуван до 19. века у етнографском материјалу. Култ Јарила је, извесно, био познат и код западних Словена, а представљао је блиску везу са античким култом умирућег и васкрсавајућег бога плодности, пролећног “Јарила“ плодоносца силе сличне Дионису.

Присутност имена Јарила и обреда који су код јужних Словена повезани са овим божанством допушта да се датира време када се појављује култ Јарила-Јаровита: то је епоха до велике сеобе Словена у 6. веку нове ере. Код балтичких Словена, ово се божанство под утицајем мисионара називало Геровит. Његов симбол је био блистави златни штит. Упркос томе што средњовековни аутори идентификују Јаровита са Марсом, истраживачи исправно повезују његово име са кореном “јар“, образујући значајан семантички сноп у словенским језицима, и транскрибујући његово име као Јаровит. И према Нидерлеу светковина у част Јаровита у 13. веку падала је у пролеће.

Јарило-Јаровит је повезан са плодоносном снагом зрна – семена; зато су пролећни празници стекли магијско значење. Широко распрострањени обичаји “сахрањивања Јарила“ у дане летњег солстиција у Русији одражавају важну аграрну фазу: потпуно одумирање старога хлебног зрна – семена у земљу пролећа и сазревање новог зрна на житним класовима. Сахрањивање Јарила никога од учесника обреда није жалостило. Суштина је била у томе да је хлеб већ постао у класу, посејано зрно је успешно обавило своју функцију и породило зрна нове летине. “Јарост“, “јар“ Јарила више није била нужна, и кукла, саображена у лик старца са огромним фалусом, бива сахрањена весело, са осмехом, са непристојним шутирањем и притворним плачем (види Рыб ЯдС, 417-418).

Из српских извора

Код источних Словена, показали смо, Јаровит и Јарило су синоними и означавају бога оплодитеља, благодетног пролећа; то је и бог љубавне страсти, подмађене пролећне снаге. Израз “јар“, који је у корену имена Бога у етимологији српског језика, јесте: јаро жито. Нема сумње да је Јаровит, пре свега, бог балтичких Словена, дакле западног словенског круга богова.

У Милојевићевој збирци налази се више песама у којима се помиње Јарило. У познатој ивањданској песми Јарило се појављује у кругу божанстава: Купала, Коледа, Правида, Перуна, Велеша, Сварога, РАдигоста, Дажбога, Прпрше, Сварога и Свароге, Световида и Триглава, Љеља и Љеље, Пољеља и Пољеље, Живе и Живбоже, Ладе. Наводим само део који се односи на име Јарило: “Иван га бере те бере, / Петар га плете те плете. / Даје га … Јарилу / Јарило баца на кућу“.

Како Милојевић објашњава митски лик Јарила? У оквиру лазаричких песама и обичаја, он даје опис боја које се јављају у овоме обичају, односно које су боје најпожељније, а затим, која биља, и које се дрво узима у циљу плетења венаца, кићења лазаричке поворке. Каква је застава? Што се гране за венце тиче, узимају се од грма и храста: “Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна, ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости“. (I, стр. 104).

Да се у нашим песмама сасвим експлицитно Јарило појављује као ратни бог, и још ближе, да је повезан са српским националним ратничким култом, светим Царом Лазарем, говори следећа лазаричка песма из Новог Пазара (I, бр. 148). Песма нам казује како се спремају Лазарице, како се облаче. После тога игра се коло, којом приликом лепо обучено мушко дете иде из руке у руку, и пева се:

“Лази лази, Лазаре! / Наш силени Јарило! / Ој Јарило божило! / Наш престрашни рабрило! / Војска ти се готови: / У Грмове лугове / … У Драшкове ограње. / Силна војска велика: / Обучена црвено. / … Светлу боју Јарила, / Опосана зелено. / Тврдом ветком дубовом. / Тврдом граном и светом, / Да побједи душмана. / Огрнуто плаветно, / Да му буде стасито, / Тврдо јако стасито, / Свето красно и стално, / Пригрнуто пребело, / Да му буде невино. / Лази лази Лазаре! / Наш ти мили Божоле! / … Наш Божоло Јарило! / Наше красно ратило / Твоја војска Ратова: / Обучена црвено, / Опасана зелено, / Огрнута плаветно. / Прегрнута пребело / … Бојак бије и бије: / Са тим љутим Татаром“.

Дакле, војска Јарила (Јаровита), или Световида, носи ратничке тробојке: плаво, црвено, бело. Плаво – симбол тврдоће, стаситости и снаге, сталности и свете лепоте; црвена – симбол Јарила – јарости, беса, али то је и светла боја Јарила – тј. Световида; најзад бела – симбол је невиности. У песми Лазар и Јарило су једно исто божанство, у чијим ликовима доминира древнији старословенски архетип Јарила, и нови, национално српски, који се профилисао у историјско-ратничком времену Срба. О томе се приповеда и у песми која припада истом лазаричком циклусу (I, бр. 165). “Обрни се Лазаре, / Наш прерабри Јаруне!“. Песма (I, бр. 166) уноси и нове елементе: “Пред Лазара сиљеног, / Пре Јарила храбреног / Да му даде Јарило: / Веље снаге и силе. / Да му даде Ђуриме: / Бојна коња дората. / Бојно седло сребрно“- Јарило је храбар, има бојнога коња, сребрно седло. Старије божанство: Јарило, помаже младог Лазара – хришћанског! У неким песмама, такође из Старе Србије – околина Зете (II, бр. 261), народни певач говори како је стаовила удавала ћерку, младу Пољељу: “Удавала за тог Самовила. / Самовила са Шаре планине“. После годину дана мајка је отишла ћерки у походе, Пољељи. Вративши се отуда, очекивала је узвратну посету кћери и зета. Шта песма казује:

“Отпутова силна Страовила. / Реда дође и милој јој ћерци, / Реда дође у походе поћи, / Милој ћерци вили Пољељици, / А са зетом младим Јаровидом. / Јаровидом Ђуром Ђурковићем. / Реда дође ама не долазе. / Чекала јих тамо Страовила. / Чекала их годиницу дана, / Чекала јих и другу годину, / Чекала јих за девет година, / Када јој се веће додијало. / Тад упреже те коње ветрове, / … И поведе муње и громове, / А са мужем великим Першаном. / У час пошли, а брже су дошли, / Баш на Шару високу планину. / … Како дошли на вршак планину, / Ал’ на њему нигде двора нема. / Где су били тамо бели двори, / Вељи двори силног Јаровида, / Јаровида Ђура Турновитог, / У облаку у трократном зраку“.

Дакле, млади Јаровид је истовремено силни, ратнички бог. Из имена “Страховиле“ произлазило би да је то страхотна, жестока богиња, која уза се има и муње и громове, и ветрове, док би онда њен муж морао бити велики Пер-шан – односно Перун!? Најзад, Јаровид је српски паганско-хришћански лик Ђурђа који има атрибут Турновит, који живи у двору, који је уобличен у трократном зраку – шти симболизује Триглава – као врховно божанство.

Да је Јарило био ратни бог код Срба, али и бог који спроводи одлуке Правде, види се и из песме (III, бр. 69), у којој ђаче самоуче проучава Правду да би сазнало шта да чини када син не поштује мајку. “Оно чита књиге царославне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јариала слуге, / Огњенога слуге мазианског. / Ђаче пева песме божествене“. Лако се може запазити, да је ова песма један преплет древних, паганских и хришћанских мотива. “Ал’ не гори ђаче самоуче, / Држи свету књигу у рукама, / Свету књигу великога Праве, / И његова слуге огњенога, / Огњенога слуге Јариала“. Дакле, Јарило је огњени бог, слуга Бога Правде, који је, нема сумње, овде у улози хришћанског Бога. Генеалошка структура српских божанстава види се јасно из песме треће збирке (III, бр. 177), коју смо већ анализирали. Врховни је бог Триглав, а најмилији син: Световид. Једино није сасвим јасно, да ли су братски повезана божанства која следе: Јаровит, Поревит, Рановит, Радигост, Права, Прова, Ђурашин, Давор и Самовил – њих деветорица, браћа Световидова или Триглавова. Произлази да су све то деца Триглавова, његови синови. У томе се поретку налази и Јаровит. У песми која следи (III, бр. 193) јављају се следећи атрибути јарила:

“Јарило се страшно наљутио, / Купалу је одузео блага, / А Коледу плода сахрањена. / Те прижеже што год већма може, / Сву ми воду Јарил изсушио / … И то би им доста јада било, / Но да видиш Јарила Ђурима, / А са својим побро Давораном, / Те просуше по земљи јадове“.

Дакле, Јаровит – Јарило, као хришћански св. Ђорђе, располаже снагом сунца која све сажеже, сву воду може исушити; близак је божанству Сунца, ако већ није и сам сунчани Бог. Побратим Јарила, јесте Давор, нека врста зла Бога. У другим песмама то је и Смртни бог. Јаровит – јаросне природе, коме је примерен атрибут беса, у братском је односу са Давором, те спада у онај ред богова, који кажњавају. Видимо, такође, да се Јарило доводи у везу са Ђуримом, тј. са св. Ђорђем – који убија аждаху. И у следећој песми се овај однос понавља, али сада од других казивача (III, бр. 223). Песма се пева на свадбама кад невесту “доведу момачкој кући“.

“Драги змеје, коуде ће ме носиш? / … Свекат ти је тај вељи Триглаве, / А свекрва стара Живанија, / А девери Праве, Световиде, / Страшин Ђурим и силин Јаројле, / Се Божићи мили Белбожићи, / А јетрве младе Белбожиће, / Што се светлат како јасно соулнце“.

 

Сретен Петровић
МИТОЛОГИЈА КУЛТУРА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s