Сима Пандуровић: Време


Ја видим, ти си најлепше јединство

Свих мојих снова од њиног постања;

На лицу твоме још сија детињство,

У очима један сетан зрак сазнања.

 

 

Свих погледа ти си једна светла жижа,

Свих жеља мета варљива и сјајна;

Ипак, ниси једном но другоме ближа,

И остајеш чиста и тиха, к’о тајна.

 

 

Поред људских срца ти пролазиш холо,

Без страсти, и мирна, не знајући ишта

О томе да често пати ко те вол’о,

Сем милости твоје да не тражи ништа.

 

 

Ти си у мају свог живота цветног,

А мај је диван и без сунца жарка;

Теби љубав људска сред живота срећног

Не треба, изгледа као пуста варка.

 

 

Али кад туга године порасте,

Кад прође младост, лепота и цвеће,

Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте

Што се дому своме никад вратит’ неће;

 

 

Кад уздаха дугих подигне се плима,

Кад ти око ташта задовољства прозре,

У души твојој кад застуди зима,

Једна ће мис’о у теби да дозре,

 

 

Велика, тужна мис’о, моје драго:

Да треба да нам све буде свеједно,

Да нам је овде још једино благо

Кад за нас куца бедно срце једно.

 

 

Тад ће твоје срце закуцати јаче,

Као час позни када поноћ пада,

Брујећи као да тужи и плаче

Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s