Драган Симовић: Вилењакова јутарња песма уз вилинске гајде белих ветрова са Истера


Имам на милионе милиона предака расејаних по Мидгард-Земљи, расејаних по сазвежђима и звезданим јатима, расејаних по овостраним и оностраним васељенама, а сви су они, гле! истовремено, и у мени присутни у овоме трену вечности, и у свима њима и ја бивам присутан и сушт.

Мој живот нема ни почетка ни свршетка, и вечно се све изнова и изнова рађам: час млад, час стар; час одвише млад и премлад, час одвише стар и престар, али навек један-те-један, навек исти а различит, навек нов а древан.

У младости се радујем што бржем одрастању, првим чедним заљубљивањима и љубавима; у старости сневам о младости и чекам поновно рођење – у неком новом свету, у неким новим пространствима, у неким новим сазвежђима и звезданим јатима, у неким новим васељенама.

Но, Коло се Сварога без престанка окреће и врти, врти-ли-врти: уз љубав, уз песму, уз смех, уз тугу и сету, уз радост и срећу…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s