Драган Симовић: Трепери на брегу јасика вита


Трепери на брегу јасика вита

и њишу се косе снене,

умрећу сред зрела жита

у свету од сна и опсене.

Данас се, не знам зашто, присетих ових стихова које сам испевао пре много лета.

Оживео сам слике тог давнашњег тренутка.

Седео сам под усамљеном јасиком, загледан упремасе, у бескрајна банатска поља зрелога жита.

Дан је био сунчан, топао.

Са Карпата, преко Вршачког горја, до мене би, на тренутке, долепршао пријатан летњи поветарац, доносећи миомирис нане и мајчине душице.

Био сам и сетан и радостан у исти мах.

Нисам уопште размишљао о песми, нисам размишљао ни о чему.

Зурио сам некамо у даљину, ка плаветним врховима горја.

Тек, у једном трену, изненада, прошапутах ове стихове.

Дошли су однекуда, сами од себе.

Ја сам их потом, пером, само низвео на лист хартије.

(7522.)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s