Верица Стојиљковић: Гледам неба …


Гледам неба како се ређају

Једно за другим – њима пловим…

Понегде застанем,… дрво да пољубим,..

У крошњи његовој  и заспим

Ветрови ми шапућу тајну

Грање…шуми .. каже им ..нека је..

Ветрови..не будите је ….

Птице  говоре … ветрови..заћутите…

Облак пушта две капи на руке моје

Отварам очи .. Сунце  …ту  ..     је ,,,

Глас чујем …име говори … моје..

О, познам те драги … знам… да ти си

Као звезда, као месец, као дуга,

Као ветар и дрво и цвет и лист

Ти си ..ту…увек ..

нема питања, нема је … туга

Гледам кроз капи две у једну  спојене

Видим …пролазе животиии- ал …

У ствари – све  један је!

Постојим…ил не постојим.. више..

Али љубим те … видим

 

Гледам у срце … своје …

У срце твоје… чујем глас ..каже

Пођи путем и реци , шта видиш…

Видим …видим…

 

 Дешавања су необична – толико да нема  туге, нема радости- чуђење велико- од путева које пролазимо-

Ко је чинио први избор пута  – и то није сигурно- можда ја, можда ти,  можда неко сасвим трећи…мислим да се тачно, ко зна када и може сазнати – а можда није ни важно више- можда улудо се питамо много шта… одговори су ко зна где и код кога – и можда ће се рећи у неко за то …право време .. онај који све ствара.. не греши..

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s