Владан Пантелић: Пројављивање Вечности и исцељења


Дванаесто мудрованије из Тијаније

 

 

Данас сам радио са Витезима Праисконог Реда. Рад смо започели у рану зору. Витези су мудри, дисциплиновани, брзо схватају, не причају много, нечујни су. Поделио сам их у дванаест група, а свака група је бројала по дванаест витеза, а

са сваком групом сам делатно тиховао на слику мудраца са Истока, по дванаест  минута, укупно 144. минута. Свака група је радила три рада по четири минута. Сваки члан групе радио је први алхемијски рад за болесног пријатеља или познаника, други рад за себе, трећи за целу живећу заједницу планете Земље. Живећу заједницу чине минерали -физико тело, биљке – етерично тело, животиње –

астрално тело, и људи – каузално тело планете. Рад са сликом је игра свести и игра истине. На слици се исказује вечност као светлуцава потка која одржава свет.

 

Узели смо угушћену пројављену вечност са слике, разредили је у шакама, и распрснули по свој Тијанији унутарњој, а Тијанија исцељује и сија као чисто злато.

 

                                                                                * *          

 

Тијанијац одраста на Манитом виру, где се налази отвор за Оносконију. Ту сам и

ја пропливао, а ту су пропливали и велики витези – Мансанман Остварени, Крсташ од Умља, Витез од Плавог Грала и други. На Манитом виру се обрела ових дана Ива Владика из Под-гори-це, моја пријатељица из многих живота. И Ива је витез, храбри летач на параглајдеру. Полетела је са врха Овчар-планине, тачно са места где се рачва праискона струја. Прелетела је Јелицу планину и кренула према Тијанији, желећи да дође до Храста мудраца, али је изгубила ветар и приземљила се на Манитом виру. Тако је судбина хтела, можда због тога што сам се ја ту задесио са мојом екипом. О, дивна моја Иво! И ти, као и ја, испробавамо се у многим водама: речним, морским, језерским, подземним, брзим, мутним, планинским, равничарским, ванземаљским. Ово лутање проширује опажање, посебно ако укапираш општу нит која провејава кроз свако лутање и сва учења.

 

* * *

 

Прошле године срео сам Иву на Јадрану. Пливала је као делфин, а из воде је изашла овенчана морском пеном. Личила је на нимфе коју су сретали Прасрби када су лутали морима и океанима на својим лаким лађама. Њене плаве очи личиле су на крајичке неба, или на два жива морска кликера. Њен недефинисани загонетни осмех зачарао је мушке сирене – сиренце, а боме и људе. Једног тихог сунчаног предвечерја издефинисали смо недефинисани осмех:  1. све је добро, 2. нико није крив за нашу судбину, 3. може се бити истовремено у прошлости, садашњости и будућности, 4. ми смо вечна душа у вечном физичком телу, 5. живот је Лепота – све лепша и лепша, 6. ти си ја, ја сам ти, 7. много што-шта није важно, али може да те веже ако му то дозволиш, 8. сви смо ми Једно, 9. Бог је увек ту, у свакој нашој мисли и радњи, и с тога је страх непотребан, 10. воли све, воли свакога; још више воли, воли заувек … јер – све је живо.

 

* * * *

 

“Која гора Иво, која гора Иване,

која  гора Иво брате разговора нема?

Романија Иво, Романија Иване,

Романија Иво брате разговора нема.“

 

* * * * *

 

Када се гледају слике,

 или предели,

са подлогом вечности,

све се лагано претвара

у пројављену вечност,

исцељујућу, дивотну.

Када се дубље тихује

види се само вечност,

 јер ничега другог,

осим вечности, нема

 

08.01.2014. године

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s