Келтска богиња Дана – Радован Дамјановић


x_c6493bfc
 
У овом одељку видеће се да чак ни Роберт Грејвс (који није Енглез) не може да до краја разуме келтски језик, јер не види његову везу са српским. Такође ће се видети шта значе „острвска“ имена Бран и Бели, као и још нека…
 
И каже Грајвс на једном месту Туата(Teyтa) де Данаан, била је заједница племена и око 15. века пре Христа они освајају Британију и Ирску. Ту су дошли са простора Грчке, преко Данске! Лепо, кажем. Ако су ишли из Грчке за Данску, то је баш она територија разних Србија. Од југа ка северу. Ти што су дошли у Британију потицали су од богиње мајке Дану а ја ћу разумети од Дане. С обзиром да се ради о Белој богињи, бићу слободан да кажем да је то богиња дана – Дана. Променивши пол, Дана је постала дан а тиме се изгубио осећај да се ради о жени!
 
А да је заиста и дан могао да буде женског рода, сведочи нам зора, почетак дана. Имамо и женско име Зора, са мало дужим о, да се зна кад кажемо ево Зоре, да мислимо на жену, а не на свитање! И дозволите ми један мали искорак – како „наши“ језикословци (трбухозборци) објашњавају овај икавски облик. Јер, кажемо свитање а не светање. По њима, свит (свет) није српска реч. А како онда свитац светли ?!
 
 
Има једна добра паралела, данас се где-где још каже „луда Наста“ за жену, а у ствари испрва се говорило „луди Настас“. Јер кад су Срби ушли у Карађорђевом рату и ослободили Београд, исекли су све Турке које су могли да спазе, изузев некаквог „Турчина“ Настаса. Био је окружен чопором паса и они су га свуда пратили. Срби су видевиши то чудо, схватили да је Настас луд, и оставили га у животу. Овде су се догодиле, у легенди, две метаморфозе. Прво, по имену, Настас је вероватно Цинцарин, али пошто су га затекли код Турака, он је „Турчин“! А за мање од сто година у нашој поштапалици Настас се преобразио у Насту. Тако и ова наша богиња постаде дан.
 
Да останемо још мало у овом искораку. Свитање, сам његов почетак на санскрту звучи, гласи – ужас. За неког је то најлепши део двадесетчетворочасовног циклуса, тренутак кад се ноћ дели од дана. Значи најлепши део зоре је ужас; то је онда нека врста нај суперлатива. Кад хоћемо да будемо фини, за лепотицу не кажемо да је лепа у …, већ кажемо УЖАСНО лепа! Е Грејвсу, Грејвсу! Прошао си поред Дане не знајући да је бела зато што је дан.
 
Путује он даље кроз лавиринт песничког мита, и ево шта налази тумачећи острвска имена: за име Бран ево шта каже – „Бран што значи врана или гавран…“. И ово нама Србима изгледа као нешто обично, и шта ту има да се објашњава, јер разлика је само у једном слову и то безначајном. За нас је нестабилност Б и В и њихово мешање у историјском смислу обична ствар. Сервија – Сербија. Па Бран може да буде и Вран. И сад погледајте: вран, вран(а), (га)вран. У овој краткој реченици, кад се овако постави, „једначина“ све врви од врана.
Али, Грејвс је писао Историју… наравно на енглеском и зато не може да види сву једноставност ове „једначине“. Јер, врана је на енглеском кроу а гавран рејвн. Док на српском, видели смо, обе птице зовемо скоро исто! Даље он каже да је култ Брана увезен од Егејаца и тиме се несвесно примиче нашем Полуострву. Али оно што је потпуно лудо у овој причи је да он има увид, боље рећи, некакву претставу о словенском језику (језицима), али их, сходно владајућем учењу, доследно трпа међу најмлађе језике. Ево примера: … „Јевреји су карактеристично изменили једно несемитско име Белили у семитско Beliy ya׳al („одакле нико поново не долази“, то јест, Подземни свет) – са значењем „Синови уништења“. Словенска реч бели, „беле боје“ и латинска реч bellus у значењу „леп“ такође су изведенице из њеног имена. Првобитно је свако дрво било њој посвећено а гојделско bile – „свето дрво“… “
 
Промашајима никад краја. Јер кад помиње келтске војводе, и изричито каже да се зову Бран и Бели, он не зна да су то обична, наша имена!!! Ту свакако иде и име Брен, које је само мало промењен Бран.
 
Нормално, не знајући словенску митологију, Грејвс самим тим не зна за Белобога и Црнобога, који могу да буду само различите пројаве једног божанства. Јер, у рату треба да буде бео за нас, а црн за непријатеља. Дакле не ради се овде о простој подели на бело и црно као добро и зло. Не, јер зло само по себи, док се не усмери на неку страну, за нас и не постоји. Бран или Вран је онај што нас брани, и црн је. Али његово црнило за нас је добро а за њих лоше. И зато се код Белог може наћи паралела са Видом, заштитником ратника, јер без вида, уочавања непријатеља, нема ни борбе. И ту је сад јасно као дан, видно црно на бело, одакле вуче оно латинско белум – рат, од дана, од вида, од белог!
 
Како вам сад звучи Грејвс: Бреније и Белин се , уопште говорећи, могу сматрати боговима Браном и Белијем, а Бели је у велшким Триадама описан као отац Аријан род („Сребрни точак“)…
 
Тек кроз појам сребрни точак Грејвс долази до светлости и белог! Очигледном паралелом Месец – Сунце, значи путује од Руме за Београд преко Зајечара. Само зато што не схвата или не препознаје српски као стари језик! И зато он није могао знати да је Бран – Вран у ствари црн, а да је и Брен у том тамном подручју као што је и медвед брн, брун (в. Медвед), мрк, скоро црн!
 
У четвртом поглављу које се баш згодно зове Бела богиња, Грејвс каже: „Пређимо на детаљније историјско испитивање Данајаца. Дану, Данај, или Дон, који се у римским записима појављује као Донус, божански је отац Котија, светог краља Котијаца, лигурског савеза племена, по коме су котијски Алпи добили име. Кот или Котије је широко распрострањено име. Котис се појављује као династичка титула у Тракији око четвртог века пре нове ере, а сматра се да су Катини и Атакоти северне Британије, као и многан Кат- и Кот- племена која су настањивала простор између Британије и Тракије, од истог котског стабла. Такође је постојала котска династија у Пафлагонији, на јужној обали Црног мора. Изгледа да су сви они добили своја имена по Великој богињи Котито, или Котиди, којој су биле посвећене оргијастичке светковине у Тракији, Коринту и на Сицилији.“
 
Има један народ који још увек каже окотити (родити), а за рођено каже скот! Велика богиња Коти-то и Коти-да, живот. Може ли лакше, лепше и једноставније од овог? Не може, али је потребно знати српски. У средњесрпском скот је животиња као и у савременом спском, с тим што данас скот значи и увреду. Крмчија Светог Саве има одељак о скотолоштву, полном спаривању човека са скотом. Мисли се наравно баш на животињу. Кад смо већ код овога да кажем и каква је казна за то дело: наложи се велика ватра па се и скотоложац и скот (животиња) баце у њу.
 
У прасрпском скот је могао да буде сваки рођени створ, па тако и човек! Јер данас кажемо, на пример, животиња, дакле нешто што је живо (не мисли се на биљке), али и за људски живот кажемо живот, али га не повезујемо са животињом. Дакле, живот нам није асоцијација на животињу.
 
Да ли у светлу овога можемо да размишљамо о имену шкотског народа на овај начин: да ли су Скоти једноставно они који су рођени!?
 
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s