Едгар Алан По: Долина мала то беше….


Долина мала то беше пре

У којој људи било није;

Пођоше у рат једног трена

Следећи звезде благих зена

Што с плавих кула ноћу скрећу

Стражарски поглед свој ка цвећу,

Док целог дана међу њима

Сунце у леним лежи снима.

Посетилац ће признати сада

Да тужном доли немир влада.

Све осим зрака што, све тежи,

Над магичном самоћом лежи.

Стабла без ветра, да им гиб прида,

Дрхте ко море које се кида

Око магловитих Хебрида!

Ах, нема нигде ветру знака,

Да хрпу шуштавих облака

Небом од зоре гна до мрака,

Над љубицама које мазне

Личе на људске очи разне –

Над љиљанима који крију

Безимен гроб где сузе лију!

Њишу се: – цуре капи вечне

Из мирисне им чашке млечне.

Плачу: – низ стабљике им пузе,

Попут драгуља трајне сузе.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s