Светлана Рајковић: Одлазиш


Одлазиш,
а, тек си научио да трчиш,
да, живиш,
да, постојиш!
Зашто журиш?
Ова журба није иста као онa,
 када си трчао за лоптом,
немирном,
шареном.
Није иста ни као она журба,
за школским аутобусом,
који већ креће,
а, ми још сањаримо.
Није иста ни као оно трчање за симпатијама по парковима,
где си често љубав будио,
и цвеће делио.
Има и она журба за послом,
и, ни она није иста као ова.
Све те журбе су биле делом лепе,
 делом ружне,
али,
ни једна болна као ова.

Одлазиш,
као да си овде био у пролазу,
без поздрава,
без загрљаја,
објашњења,
без опроштаја!

Никада те овде нећу више срести,
ни видети,
ни загрлити,
ни пољубити,
Никада, брате.

Сада, где год био,
лети, само лети,
лети високо, снажно и храбро,
лети, као Соко,
 као Орао,
лети, Творцу
и Светлу се радуј!

Слава ти,

брате мој!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s