Свети Ђорђе или Јарило


yarilo3

Свети Ђорђе или Јарило – паганско порекло слављења Ђурђевдана

Српски народни обичаји везани за Ђурђевдан немају ништа заједничко са  хришћанством, већ су повезани са ритуалима обожавања паганског бога Јарила.
Пре примања хришћанства, наши преци су славили Јарилов празник. Правећи компромис са паганством, православна црква је атрибуте бога Јарила приписала великомученику Ђорђу, а ритуали за Јарилов празник су само пренети на Ђурђевдан.
Сви „лепи“ народни обичаји, на које су Срби данас веома поносни, воде порекло из времена пре примања хришћанства. Неки су измењени и прилагођени новој вери, али има и оних који су остали у непромењеном облику.
Стара српска/словенска паганска религија славила је Јарилов дан 23. дана месеца лажитраве (априла). Ово је био један од најважнијих празника. Јарилов и Мокошин дан су сматрани за „главе од године“ јер су делили годину на два једнака дела.
Изглед и особине бога Јарила нису биле исте у свим словенским народима. Јарило се код неких балтичких Словена звао Рујевит (Руђевид), а код неких Јаровит. Јаровит је био ратничко божанство као и већина богова паганске религије балтичких Словена. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Јаровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље.
Са друге стране, Рујевит је био седмоглави бог рата, срџбе, јарости, љутње али и бог пролећа, лета и плодности. Реч „јар“ у основи његовог имена означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан у Балтичком мору постојало је светилиште овог божанства у коме се налазио огроман кип.
Дански хроничар Саксо Граматик је забележио:
„Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци држи мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок да му је владика Абсалон, дижићи се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом, коју обично уза се носаше.“
Седмоглави кип овог божанства говори нам да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци који почињу на пролеће лажитравом (априлом), а завршавају се на јесен шумопадом или листопадом (октобром).
Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) налазило се и Поревитово светилиште. Поревитов кип имао је пет глава које су симболизовале пет зимских месеци, што значи да је Поревит био божанство насупрот Јарилу.
Јарилов дан некада је обележеван управо у пролеће у месецу лажитрави (априлу). Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за св. Ђорђа (Ђурђевдан) померили овај празник у месец цветањ или липањ (мај).
Код Јужних Словена Јарило је био представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у били у пролеће, а Јарило је у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште.
Међутим, Јарило је и код Јужних Словена имао ратнички карактер. О томе сведоче народне песме из 19. века:
„Лази лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој, Јарило божило!
Наш престрашни (х)рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино.“
0daf140c373000b5b3696ffb7ac9ddcc
У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су веома разне народне светковине у част бога Јарила. Остало је запамћено много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене су венцима од зеленог грања и пољског цвећа. Венцима од зелених гранчица, набраним вече пре празника, кићени су врата и прозори на кућама и остајали су ту до следеће године. Велику важност имало је и купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити родну и успешну годину. Сматрало се да на овај дан делују разне зле силе па су паљене велике ватре како би се отерало зло, а правиле су се и бразде кружног облика око имања које су наводно штитиле од свега лошег.
На Јарилов дан су се први пут користиле биљке које су убране на Биљни петак. Вече пре празника у посуду са водом се потапало разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж…), остављало се да одстоји испод ружиног грма, а сутрадан, рано ујутру, водом су се умивали укућани да би били здрави, деца јака као дрен, а девојке да би се мушкарци грабили око њих. Исто ово се и данас ради у Србији у којој народ формално верује у Бога из Светог писма.
Јарилов дан је био први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо.
Вук Караџић је забележио да се празник некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво је било вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади су дували у „дудуке“ и обилазили село:
„Кад сви задувају у дудуке подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав, да је страх божији то слушати. Све каламуње вашке, кучићи, пси, чпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; каокоши се разбуде и стане их какот, гуске шиште итд. да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око села…“
У наставку текста добијамо је још једна потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галама, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће и старци, вади све оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи.“
Јарилов дан и данас славе неке од паганскх заједница које постоје у Русији и Украјини, као што су: Сверуски верски савез Руска народна вера (Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера), Народна вера Украјине (Об`єднання Рідновірів України), Велесов круг (Велесов круг) и Савез словенских општина словенске народне вере (Союз славянских общин славянской родной веры).

Advertisements

2 comments

  1. slobodan jarcevic

    Претхришћанску веру Срба не треба сматрати паганском (вишебожачком), јер је постојао у њој један Бог – Сварог, а остали су били божићи (мали богови), у смислу – као свеци у Хришћанству.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s