Верица Стојиљковић: Пуцањ боје аларма


Сунце, зрака нежних, меких,

сунце које знаш већ дуго,

гледаш из оближње шуме, иза грања,…..

 осећај се диван ствара и милина обавија

биће и мислиш…о лепоте …..

драгог загрљаја!

Ал кад посред тога …   појави се слика…..

тамна, …. стара – ко исечак

из подрумских новина  –

личи на човека познатога али….

он то бити и не мора….

шта чиниш?…..

До Свестворитеља одеш,

за решење помоћ затражиш:

 ал решење тражиш да не буде

по ,,твојој,, жељи,  мисли,

но по науму њега, што све ствара.

Промисао његова изнад снова твојих јесте!

Е тада, по решењу загонетке,

за тебе, небо се отвара!

А све почне…….

пуцњем боје аларма…..знаш то …дуго…..већ

па лепота најпре послата не може да завара!

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s