Владимир Таминџић: Остави увек тајну неку…


Остави увек тајну неку,
у себи скривену,
и више него што примаш,
пружи другом човеку,
ал не дај никад ником
душу огољену.
Боли нека мирују у души, 
други их не морају знати.
И кад се око тебе све руши…
Издржи…
Иди даље…
Немој се освртати!
У СПОМЕН НА ПРИЈАТЕЉА ПЕСНИКА
Памтим Владимира Таминџића по доброти и чистоти песничке душе.
Био је песник, праискони ловац и адвокат.
Поезију је љубио изнад свега.
Обожавао је руске песнике, поготову Јевтушенка и Владимира Висоцког.
Рођен је у Банатском Карловцу, и поживео је у овоме свету шездесет и седам година.
Погинуо је у лову, у јесен 2008. године, на падинама Делиблатске пешчаре.
Иза себе је оставио двојицу синова и две кћери, као и две књиге поезије: Ловчева предсказања и Ловац и казна.
Сетих се, изненада, свог пријатеља песника.
Неким чудом, гле! нађох ову његову предивну песму – па још и слику! – у неким новинама.
Заиста, Владимира Таминџића памтим по доброти и чистоти песничке душе!
(Драган Симовић)
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s