Верица Стојиљковић: …стрепим …


 

Руне се лагано тела
Мостови прошлости и будућности
Наша крхка тела … не могу се растегнути
Да додирну будућност … која можда и није
Јер дешава се овога трена
Стрепим да нећемо имати … довољно времена
За све речи што желим изрећи … за додире што за тебе су
Стрепим над тобом и твојима да не будеш тужан
Остављен, сам
Молитве су за тебе из срца мога срца
Лете стално .. Као птице,… Као лишће трепере
Кад ветар стигне
А душа моја извија се …као струна, … Срма
Што плете платно.. Златно … за то тело, крхко, бело.
Поклоном великим Бог ме даривао .. врата љубави отворио
И ето корачам сад .. без тебе тим путем
И гледам гледам .. где скрио си се … бунтован, тужан,
Блед, ..уморан ..успаван ..неверан у вери
Сумња испод обрва … поглед ка Богу и вапај
Чиме заслужио си .. врата љубави отворена
У вечност те воде … ал храбрости треба
За то имати … Срцу срца дозволити
Да засветли … капи воде живе … треба узети
Није срамно волети .. и то дати … показати

У мраку Месец да види … под звездама … радују се
Под небом плавим … на облацима белим
и једним руменим … засјало је већ и
простире се сјај Космосом целим
не да се сакрити под сунцем овим … и друга знају
Уронила сам дубоко у реку, отишла далеко
пливај, лети .. чудо се догодило и .. више их нема
колика снага је то Боже помера се Васељена
не чекај буди што јеси не оклевај
љубав си створио себе понеси, узнеси
мене већ јеси

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s