Драган Симовић: СВЕ САМЉИ БИВАМО У СВЕТУ


ЛИРСКИ ЗАПИСИ ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Од ране се младости срећем са бесмислом.

Мој лични свети унутарњи рат васцелог живота и бејаше рат за смисао.

Смисао живота и живљења, смисао боравка и стваралаштва на Мидгард-Земљи, смисао сваког смисла – свуда и у свему.

Јер, смисао је, уистини, покретач свега; не само у овоме свету, већ и у свим иним, овостраним и оностраним световима.

Где нема смисла, ту ни живота нема!

02

Боље је не живети, него живети без смисла.

Што ће ми живот без смисла?!

Не треба ми уопште никакав живот, ако то није живот са смислом!

Има више смисла умрети са смислом, но живети без смисла!

Живот без смисла понижава човека до скота.

Јадан је, бедан и ништаван човек који пристаје на живот без смисла.

03

Али, све теже је наћи смисао у овоме свету.

Из године у годину, из дана у дан, гле! све тежи, све мучнији, све болнији и све бесмислинији бива наш живот на Мидгарду.

Мидгардом је завладала тама тамних бића, тама сенки и утвара, тама људи-звери и људи-гмазова.

Никаквог смисла нема више на Мидгард-Земљи, међу бићима која себе називају људима, међу сенкама и утварама што само издалека личе на људе.

04

Мањина Белих Срба, неким чудом преосталих на Мидгарду, неће моћи још дуго да се бори против таме и бесмисла, против гмазова и звериња, против сенки и утвара.

Бело Србство бива све тање и мање, а тама и бесмисао све више дебља и нараста.

И последњи трачак смисла полако чили и гасне у мрачном свету без Белих Богова.

Бели Богови – наши Звездани Преци као да су нас заувек напустили.

Сами смо на Мидгарду, и – све самљи бивамо!

Наш Звездани Род је високо, а ми се – прогнани, одбачени и напуштени од Божанског Рода – ваљамо, попут свиња, у каљугама овога света.

05

Не занимају више никакви хоризонтали путеви, јер сви ти путеви бивају стрампутице и безпутице у свету таме и бесмисла.

Постоји само један једини Излаз и Пролаз, један једини Пут што води и изводи из мрачног света бесмисла – то је Пут Навише, Пут Вертикале, Пут Белих Богова, Пут Белих Орлова.

Крећем се смело и усправно тим Путем, и не осврћем се више иза себе!

Што је било – било је и, прошло!

(Негде у Србском Банату, 12. цветња 7526.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s