Ирена М.: ЕВОЛУЦИЈА


N2_1686_40

И кад ми камен
Са душе падне
Можда полетим
Међу незаборав

И кад ми терет
Са леђа скину
Они који без питања га ставише
Можда се усправим
Међу народ прошетам

И кад ми повез
Са очију одвежу
Можда прогледам ал не морам
Видећу балове
Модре одаје
Сиве утваре

И кад ми руке
Се распусте
Можда ухватим оно што полетело
Још није
Докучим ухватљиво

И кад ми ноге
Се препусте да ходају босе
Можда осетим како пеку
Сечивом како секу
Ненавикнуте на подвале
Неравнине ситних каменова

Можда

А да се препустим
Изнервирам себе
Како могу и кад не могу
Окови пуцају из нехата
Док нико се ненада
Тиха унутрашња револуција
Моја еволуција

Деструкција споља не долази
Унутар се испољи
Пренесе се у спољни свет
Увене један цвет

Оно што не осећаш
То ваља да покидаш
Кад већ крене да се познаје
Касно је

Ход по жици
На висини
Баланс је
Живети живот
Слушајући себе
Уметност је

Стварајмо пределе
Хиљаду је слика
Али ремек-дело се познаје
Вечито остаје

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s