Владан Пантелић: ПРИЧА БЕЗИМЕНА


Проблеми, проблеми… Што више проблема, то више горива за ум.

Буди у присутности и Свемир ће пролазити кроз тебе, а Време те неће моћи ни додирнути ни грицнути. У присутности се налази кључ слободе од простора и времена.

Сецкати Вечност успешно је као кад пи…ш уз ветар. Онда се у глави издеси очуђење. Помере се кликери код оних који раде на кликере, а помере се чипови код оних који раде на чипове. Проблем је са онима који раде на зупчанике. Померање иде тешко…

А ја … немам други образ. Ко мени шамар по првом образу упознаће Вечност, тачније – његову испоставу која се зове – Вечно ловиште.

“Скини ми се са мртва живота“- чујем у пролазу. “У сну се не снима,“ чујем други глас. Први глас је био храпав, други гладак.

Један крупни рептил са зашрафљеним репом стоји мирно испред мог пријатеља вајара и бојара. “Дорађујем га и бојим,“ одговара на моје немо питање. “Прво сам га премазао са земљом црвеницом, затим жутицом …, а, на крају, земљом плавицом. Укупно седам слојева. Кад се све добро осуши нанећу још слој земље белице, један слој сребрне земље и слој земље златице.“

Чуо сам да један човек у Ариљу зна са змијама. Наћи ћу тог човека и предложити му размену. Нек он мене учи о спољашњим змијама, ја ћу њега учити о унутарњим змијама. Кундалини је моћ…

Ухватио сам правац и жипчим. Одједном се нађох на ивици провалије. Доле дубоко, горе високо. “Остави себе испред провалије и прескочи,“ подучава унутарњи глас. Смислих муњевито моћну прелазницу-силницу: “Вечност је мој исток и југ, Вечност је мој запад и север. Вечност је моја дубина и висина, Вечност је моја ширина и даљина.“ Намах се нађох на обали огромног Водеана.

Девојка која је изронила из пене, очију боје неба, зове се Ива. Имао сам с њом некада малу расправу. “Немој да ме зовеш –О Иво!, већ – О, Ива!“ “Не слаже се са вокативом,“ паметује моја личност, “имао сам петицу из србског,“ дајем јаку чињеницу. “Ипак зови – О, Ива!, ја сам девојка, нисам мушкарац,“ запечатила је она разговор. Прихватио сам њену жељу на уштрб граматике. Касније сам срео Иву, ћерку мога пријатеља, очију налик на драгуље, и испричао јој догодовштину са Ивом која израња из морске пене. “Молим вас,“ рекла је учтивим баршунастим гласом, “и мене зовите – О, Ива!“ Зваћу сваку Иву као што су ми рекле – наредиле пенаста и драгуљаста Ива. Не занима ме граматика. Уосталом граматику не поштују ни политичари, нити водитељи са телевизије или радија. Они су јавне личности које треба, поред осталог, и да покажу народу лепоте језика, чист и исправан говор, правилан акценат. Нећу да будем већи папа од устоличеног папе.

 

 

Advertisements

2 comments

  1. Tatjана

    О такмичењу и надметању, које је толико присутно међу људима, да додам и ово:
    Има само једна особа са којом се треба надметати и такмичити.
    То је она особа коју видимо кад се погледамо у огледало. То је ЈА!
    Ако си урадио лоше, ради на себи да буде боље.
    Ако си урадио добро, уради боље.
    Ако си урадио одлично, уради још више.
    Тај посао нико не може да уради за нас, но само ми сами. Нису нам други мера, но ми сами себи.

    • Tatjана

      Извињавам се читаоцима. Грешком сам оставила коментар уз овај текст. Буни ме овај нови дизајн портала. Коментар је за текст: Лирика Вечног Тренутка од Драгана Симовића.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s